Naša književnost

МИН Пра И РАЈ ан Ут ме ои

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ОБНОВА НАЦИОНАЛНОГ РЕПЕРТОАРА

(„Пера Сегединац“ Лазе Костића на сцени Југословенског драмског позоришта) Јр

„Пера Сегединац“, трагедија у пет чинова из повести народа српског, написана је 1875 године. Први пут је извођена 1882 у Новом Саду али је његово даље приказивање одмах забрањено. У Београду је игран у време анексионе кризе 1908, врло кратко време и, уколико се не варам, није више приказиван. Скерлић, који није много марио Лазу Костића, писао је за „Перу Сегединца“ да је пун „патриотских тирада“ и слабији и мање књижеван од „Максима Црнојевића“ драме иначе „сасвим мутне“, са радњом „збуњеном и неодређеном“, са „крупним речима без сваког смисла и одсуством историског осећања и локалне боје“ итд. Под утицајем Скерлићевог суда, а и због промене владајућег укуса на прелазу од националне романтике ка реализму и страним модним узорима, код књижевних трудбеника, код књижевне критике, код професора књижевности, па и код читалаца, створило се и уврежило уверење, и не проверавано лектиром, да је Лаза Костић био непоправљив романтичар, чудњак са главом у облацима, разбарушен творац речи „које ни пре ни после њега ни један Србин није изговорио“, писац „пусте реторике и маните екстраваганције“ и — свега једне или двеју песама које су некако успеле да се увуку у антологију Богдана Поповића. Требало је зато смелости да се „Пера Сегединац“, невино осуђен = неправично заборављен, извуче из позоришних архива и постави на сцену и, што се у томе успело, што је претстава у Југословенском драмском позоришту показала да ова „трагедија из повести народа српског“ може са пуно права да стоји на репертоарима наших најбољих позоришта, што је њеним враћањем нашем позоришту обогаћен наш национални репертоар, довољно је — да се одмах и не помињу све одлике ове претставе — да укаже на успех и заслуге целог колектива Југословенског драмског позоришта који се заложио да се комад што успешније постави на сцену.

Извесно је да ми, непосредно после великог ослободилачког рата, који у нашој књижевности још није нашао адекватног одраза и који је, према томе, још далеко од тога да би био већ искоришћен као тема, — да ми, у време великих и херојских напора да би се изградио социјализам у нашој земљи, имамо развијеније осећање за такву врсту комада у којима се апострофирају национална, ослободилачка борба, улога личности, пожртвовање, племенитост и хероизам. Но ипак, или баш зато; остаје питање: да ли су ранији оцењивачи Костићевог књижевног дела погрешили у своме суду» Недић, Скерлић и Поповић били су