Naša književnost

Хроника

људи потковани у своме занату и за свој књижевни суд, који није био произвољан, имали су свакако и својих књижевних разлога: њима је на пример са правом могао да смета емпфатични подигнути тон нестварних националистичких тирада, то стално заклињање српством и Косовом, то звецкање мачем који се никад не потрза, то „одметање од контроле равуман , „егзалтација маште и хипертрофија осећања“, „алкохоличарско одушевљење“ и „отужно сентименталисање“. Најзад, њима се из разних разлога — једних код Скерлића, других код Б. Поповића — могао Лаза Костић и не свидети али децидирани, аподиктички и неумољиви тон осуде, иначе тако опрезних и не много начелних судија, пре би говорио да се њихово недопадање, односно наше допадање, (бар кад је. реч о „Пери Сегединцу“) не може тумачити само извесним оправданим и разумљивим променама укуса, коме, и у одређеним и позитивним оквирима, нешто може више или мање да се свиди и који у друго време неким делима друга може да претпоставља. Напротив, изгледа да су у време, кад се у Србији више мислило на групу и посланички мандат, на пару и „јарца печеног“ него на „сабље и бојна копља“, владајући филистарски укус, опортунизам у политици и трка за страним узорима у књижевности, помутили у овом случају видик иначе бистрих посматрача и судија те од чавке нису умели да разликују голуба нити да међу романтичним и често безвредним песмама Лазе Костића уоче, „Перу Сегединца“, а у овом његову праву, реалистичку садржину одвоје од оног чиме је Лаза Костић плаћао данак своме времену.

Јер, читајући пажљивије ту драму „чија је политичка тенденција развијена на штету уметности“ (Скерлић), а и посматрајући комад на сцени једнако се намеће утисак да је ово Костићево дело састављено од двеју трагедија, уствари слабо спојених и недовољно сажетих. Једна је реалистичка; друга је романтична. Прва је историска и показује да је романтичар Костић добро познавао друштвене прилике и историска збивања времена у коме се драма дешава; друга је лична драма Пере Јовановића Сегединца и његове породице, и поред типично романтичних носи и многа мелодрамска оптерећења. Једна је резултат историских студија по архивима, друга је резултат песникове маште, књижевне моде и утицаја превода са стране литературе, несрећно примењених. У првој, која је трагедија Срба и српских капетана пограничне милиције из средине ХУШ века, дата је сва компликована ситуација у којој се део српског народа у Војводини налазио, прикљештен између три силе које су се устремиле да га потлаче и униште, и изнутра већ друштвено издиференциран и поцепан, Борећи се са Турцима, на чијој се граници налазе, Срби су истовремено и у сукобу са мађарским племством које је прегло да на њих прошири своју власт. На трећој су страни Аустрија и „ћесар“ који по хабсбуршко-језуитској девизи: „Завади па владај“, користи снагу српских јединица кад треба бранити царство од Турака, Француза и Мађара, а после их вара, ускраћује им раније гарантоване слободе (аутономија и право на избор војводе) предајући их на милост и немилост мађарском племству. Врло верно и са разумевањем, готово изузетним међу књижевницима онога времена, дата је у комаду и слика друштвених односа и друштвених супротности: апсолутистичке тежње аустриске монархије која се користи црквом, језуитима и сукобима унутар царства да би ојачала своју централну власт и сузбила тежње мађарског племства и српских капетана за самосталношћу; настојање мађарског племства да повећа своје поседе и приходе на

3 А ма. ДЕ 6 МИА вс ~ ар ин 5