Naša književnost

да И ша И ет ДАНИ ННВ

318 Књижевност

Пожурих до радионице тијесним и проваљеним шумским путем. Стигао сам у посљедњем тренутку, кад су већ обојицу, и Станића и Емила спремали за болницу: Пред радионицом су чекала двоја кола. Станића су управо износили из бараке.

Журно и стријепећи приђох носилима. Станић је лежао гологлав, завијена чела, необријан и упалих образа. Пред њим, као два тешка и неосјетљива облића лежале су његове руке, потпуно умотане у бијеле завоје. Одмах ме познаде и с напором се осмијехну.

— Еј, Марино Маринели! — ослових га ја, потсјећајући га на онај давни дан, кад смо се први пут разговарали.

Рањеник се одједном разведри, с муком одиже своје завијене руке, па их поново спусти.

— И ти дошао» — упита некаквим смекшаним и топлим гласом као да се изненада пренуо из дуга и тужна сна.

— Дошао да видим нашег партизанског проналазача. Чуо сам да си рањен.

Станић ме за тренутак погледа тужно и мило, са захвалношћу, па склопи очи. Учини ми се да му на трепавицама заблисташе сузе.

За њим, на ћебету, изнесоше Емила. Израњан по читавом тијелу сав у крвавим завојима, згрчен без свијести на дну пространог танког покривача, он је личио на некакво јадно дотучено дијете које немоћно јечи у сну. Гледајући га, падоше ми на ум бомбе, бункери, и читава наша војна, па ми изненада линуше сузе.

— Ето ти, ни ово дијете није изостало...

Дуго сам гледао за колима која су споро и нагињући се замицала кроз риједак буквик. И што су даље одмицала и мање се чула, у мени се све више стишавала и копнила туга и рађало се неко ново и бодро расположење, Сигуран сам, опет ћу видјети Станића жива и здрава. Није се он дао ни у пустом Козинском Кланцу, па неће, вала, ни данас. Чују се наше пушке и горе у болници, а то је доста.

Бранко ЋОПИЋ

баш