Naša književnost

486 - Књижевност

.

посебнога знака да треба „под каковим нибуд обликом изрезати“ нова писмена. Из тога је излазило да ваља потпуно одбацити и дебело и танко јер, као знаке који не бележе више ни један глас у српском језику.

Мркаљ је своје мисли изложио врло пристојно и логично, али је идеја била толико револуционарна да је готово код свију изазвала осуду и згражање. Расрдивши се, митрополит Стратимировић одмах је интервенисао код државних власти да се цензури нареди да строго пази на правопис у српским књигама кад се буду штампале у будимској универзитетској штампарији, јединој која је тада у Угарској имала ћирилска слова.

Копитар је одмах уочио важност Мркаљеве расправе. „Овако бистрог граматичког ума нисам нашао у Израиљу“, пише он Добровском. Кад се две године доцније спријатељио с Вуком, он му је одмах обратио пажњу на важност Мркаљевих мисли о реформи правописа и већ у првим својим књигама Вук се одмеће од дотадањег начина писања. У трећој својој књизи, Писменици, Бук већ сасвим прима Мркаљев правопис. Он налази да је Мркаљево мишљење „тако истинито и тако јасно да га сваки Србљин, који здрав разум има и беспристрасно судити "оће, мора одобрити“, те имајући на'уму „успјех српскога књижевства“ мора да употреби Мркаљеву азбуку ујербо за српски језик лакша и чистија не може бити од ове“.

После тога Вук је смело кренуо даље за Мркаљевом замисли и У штам-

парији јерменскога манастира дао изрезати ђ, љ, њ, петите је не разглашавајући“

тајне о својој новој азбуци отштампао Српски рјечник и тиме на делу показао да се српски може, писати без сувишних слова дотадашње ћирилице.

У то време несрећни Мркаљ био се већ јавно одрекао своје велике мисли. Моћни црквени кругови, консервативно грађанство и „учена класа“ дигли су на њега такву повику да се Мркаљ збунио и поколебао. Као и Вуку, и њему су пребацивали да је издајник словенства и вере, да крши столетно јединство с Русима, да је агент католичке пропаганде и уније с Римом. Чим се појавила, његова је књижица уништавана; с коликом је ревношћу то вршено биће јасно кад речемо да је данас познат само један примерак, онај из библиотеке некадашње Велике гимназије у Новом Саду са кога је ово издање Матице српске пресликано.

Ми данас не знамо шта је све одагнало Мркаља у калуђере. Философски врло образован, он је имао с времена на време „нападе мистике“ и то га је могло одлучити да пође у манастир. Али можда је било и покајања баш због смелости које је показао у питањима српске буквице и правописа. Сем тога, треба имати на уму да је овај иначе врло образовани и компликовани дух био врло колебљив и несталан, пун стварних и умишљених криза које су га често потресале. „Несталност Меркаилова није ми непознана“, каже Лука Милованов у једном писму Вуку. .

У таквој једној кризи Мркаљ се покалуђерио и постао ђакон у манастиру Гомирју У Хрватској крајем лета или почетком јесени год. 1811, дакле убрзо после објављивања своје брошуре. Иако је Гомирје тада било под Французима, у њему се ипак осећала власт митрополита Стратимировића јер је, као и у многим другим приликама, српска црква умела да одржава јединствену управу или бар утицај својих поглавара не обзирући се на политичке границе. Врло је вероватно да је покајник Мркаљ примљен у братство Гомирја са знањем Стра-