Naša književnost

и •

Књижевни преглед 487

тимировићевим који је више волео видети Мркаља као калуђера под стегом

црквене дисциплине, него као независна човека. 5

Мркаљ је у Гомирју наишао на лоше друштво. Манастир ври од интрига и свађа, другови Мркаљеви сасвим прости и дивљи људи, а он песник, поремећених живаца и врло упечатљиве ћуди. Старешина је манастира доцнији патријарх Рајачић, више граничарски официр него игуман, па ни он не може да изиђе на крај с пустом братијом. После две године Мркаљ је морао напустити не само Гомирје, него је и чина био лишен. Отад га није држало место и он час лута од манастира до манастира, час је учитељ или писар, а час живи боемским животом по Будиму, Сремским Карловцима и Новом Саду. Као у Јаше Игњатовића или Јоксима Новића - Оточанина и у његовом животу има година које су покривене готово потпуном тамом. Читавих дванаест година Сава Мркаљ блуди од града до града и од идеје до идеје.

Кад је крајем месеца маја г. 1817 Димитрије Давидовић био неко време ван Беча, замолио је. Вука да га заступи у „Србским новинама“ и Вук је с Копитарем тада уредио неколико бројева. Међу посланим рукописима нашао је и Мркаљеву „Палинодију либо одбрану дебелога јера“ коју је објавио, да би му могао одговорити и тако саопштити и неке своје мисли о језику и правопису.

Палинодија значи побијање самога себе, одрицање од својих мисли. Мркаљ је доиста сад доказивао потребу дебелога јера, али не треба мислити да је то чинио из личних интереса да би поправио своје тешко стање. То је доиста било колебање у мишљењу, криза једног врло сложеног интелекта који је продорном анализом стално рио по себи и око себе. Свакако, притисак и утицај околине постојао је, али је и мимо тога М

ркаља мучило прење са самим собом. Само месец дана пошто је Палиноди

ја изишла, он већ шаље „Новинама србским“ нов чланак — аутокритику“ на своју Палинодију. Све те то врло учено, с познавањем стручне литературе, с цитатима из и језика, али се у стилу већ види узбуњен и збуњен дух.

У лето г. 1827 на Мрка Тешка меланхолија. и

многих дела

љу су опажени јасни знаци душевног растројства. жестока раздраженост смењивали су се сваки час, праћени манијом гоњења. Као да је био неки демон у њему који га је стално гонио да се страсно препире, да дискутује, да протестује против свачега и свакога. Држе га у војној болници у Карловцу,

затим га предају цркви, али га она не прима.

У то време Мркаљ има једног племенитог заштитника, в карловачког, песника Мушицког. Он високо поштује и цени. сонет, један од најранији и артизма:

ладику горњому је истински пријатељ, а и Мркаљ њега У луцидним тренуцима Мркаљ му из болнице шаље Х сонета у нашој књижевности, у коме има неке лепоте

. Ограни, звездо висока, ограни! Већ дуго зебемо у чарној ноћи. Нек твој нам буде свет сад у помоћи, - О сунце, о Мушицки свеизабрани!")

7) Штампан после Мркаљеве смрти у „Голубици“ 1(1839), с. 145.

паки ИЕслеу Зааднај ВРДк вави

аи

ки