Naša književnost

488 Књижевност

Предлог који је Мушицки упутио властима, заузимајући се за несрећнога

Мркаља, чини част Мушицком, његовом уму и племенитом срцу. Он предлаже дачсе Мркаљу одреди извесна свота новаца и чувар који ће га пратити по фрушкогорским манастирима, где би се редом у сваком по неко време бавио док му не досади, а тада да му је слободно прећи у други манастир. У манастиру пак „да га нико не задиркује, да му не упада У реч нити да га у чем побија, кад се он пусти у књижевне диспутације и критике, у филипике и панегирике, у иро: није и сарказме, но да му се у свему повлађује.“ Сем тога, Мушицки се у поменутом предлогу надао да би посете професора из Карловаца и Новога Сада добро чиниле болеснику и да би „њихова конверзација била поспешна по његово стање.“) 5 Овај предлог нажалост није наишао на разумевање и Мркаљ је најзад спроведен у душевну болницу у Беч. Тамо је умро год. 1835, ма да уствари није био неповратни лудак, него само живчано тешко оболео човек кога је нега и пажња могла повратити међу здраве и нормалне људе. Али тадање српско друштво митрополит Стратимировић и богати сремски манастири — нису учинили ништа за спас овога даровитог књижевника, иако је Мркаљ крај свих сукоба, по свом васпитању, схватањима и тежњама, ипак био човек из њихова круга. Честит и врло учен (те две особине сви савременици истичу), Мркаљ би, да је имао прилике да ради и да сачува своје здравље, у својим зрелијим годинама послужио нашем народу бар као наставник, ако не«као књижевник. У време кад су се У карловачким и новосадским школама наставници наше народности могли бројати на прсте и кад“смо морали доводити за тај танани рад странце, — жртвовати овако једног ученог, даровитог и честитог Србина био је неопростив грех. Али да је остао здрав и жив, Мркаљ би несумњиво и као књижевник послужио нашем народу и нашој култури. Његове филолошке расправе, већ поменути сонет и оно неколико песама и препева, после његове смрти објављених у „Голубици, казују да смо изгубили и књижевника, нимало лошијег од гласовитих писаца тога“ времена.

Ето, шта се пред нашим духовним очима јавило кад смо превртали листове двеју старих књига које је васкрсла модерна графичка вештина: ликови и сулбине њихових писаца — првог научника, првог позоришног писца, првог штампара Емануила Јанковића и претходника Вукова, Саве Мркаља — усколебали су се над тим листовима.

Човек и нехотице с пијететом приклони главу.

7 Б. К.

1) Ђ. Рајкозић (Јавор 1877, с. 944).