Naša književnost

614 Књижевност

Са примедбом да су у овом филмском балету употребљени застарели филмски трикови такође не бисмо могли да се сложимо. Познато је да су се у релативно краткој историји филма његова средства изражавања врло брзо усавршавала, али да смо још далеко од тога да можемо да сматрамо да је данашњи „филмски језик“ коначни језик филмске уметности. Готово из дана у дан обогаћују се средства филмског изражавања новим изумима и доспећима, обогаћује се и употпуњује „филмски језик“. Употреба било којег техничког или чисто уметничког средства изражавања из данашњег већ приличног фонда „филмског језика“ оправдана је или не према томе колико је то изражајно средство аде- 5 кватно ономе што се у даном тренутку жели да искаже. Не постоје, према томе, застарела или незастарела филмска изражајна средства, него само филмска средства која одговарају или не одговарају одређеном филмском казивању, Заузети супротно гледиште и сматрати, на пример, да претапањима или ефектима који се постижу „цајт-лупом“ нема места у једном савременом филму само зато што су то већ давно познати филмски трикови, значило би препоручивати осиромашење „филмског језика“. У филмском балету „Црвене ципелице“ редитељи, сниматељи и сценографи, користећи врло слободно читаву скалу чисто филмских средстава изражавања, најразличитијих по годинама старости, нису, по нашем мишљењу, прешли границу одговарајућег, нити су упали у филмске трикове ради трикова, у играња светлошћу, бојама и облицима.

Нарочиту пажњу треба поклонити крају филма. Указали смо већ на то, ла су писци сценарија, због идејне шупљине на којој су помишљали да ће моћи да заснују драмски конфликт филма (његов заплет и расплет), сабили тај конфликт у последњу четвртину филма. Самим тим мерали су да стрмоглаве и сам крај, тражећи нешто што би требало да буде „сензационално финале“. То „сензационално финале“ дато нам је у неочекиваном и ничим необразложеном самоубиству балерине Викторије, која се са балкона позоришне зграде баца под воз. Све то заједно, цео овај, и у ширем и у ужем смислу, крај филма, доказује- нам да од неживотних, исконструисаних и, на крају крајева, глупих односа у које се, у једном сценском уметничком делу, стављају људи, ни највећи мајстори режије и глуме нису у стању да начине било шта што би уметнички могло да покрене и узбуди гледаоца. У тој последњој четвртини филма све је лажно и погрешно. Почевши од дужине кадрова чији је несклад толико драстичан да смета и просечном гледаоцу, па преко концепције тих кадрова која је очигледно празна, до конфузије, збрке и. губљења везе између композиције појединих снимака — све то, цео тај недостатак форме сведочи нам о великом недостатку садржине. До врхунца недостатка уметничке форме дошло се у самој финалној сцени, када нам је приказана мртва Викторија лаганом шетњом камере дуж њених крвавих поломљених ногу. Само у егзистенцијалистичким филмовима имали смо прилике да видимо такву врсту бруталног уживања у „лепотама“ које носе у себи сирови, до натурализма разголићени, детаљи смрти једног

младог и лепог људског бића.

Требало би да кажемо неколико речи и о вези овог филма с истоименом бајком од данског писца Ханса Андерсена. Код нас се прилично полагало на ту везу и замерило писцима сценарија што су више или мање отступили од бајке. Мислим да је Андресенова бајка послужила писцима сценарија само као