Naša književnost

уме урину

з , ј

Слава Ежена Делакроа ' 525

музика свечаности, оно је сва велика туга једне источњачке песме. Оно не учествује у свечаности, али оно је резимира. Оно је прима у себе.

Видети. Треба видети. Један зналац класичног идеализма, пре револуције коју је извршио Делакроа, учио је да лепоту треба гледати затворених очију. Ако се догоди да Делакроа склопи очи, то није зато да би поступио по том парадоксалном платонском пропису, него зато што он подлеже, заслепљен, сјајној пуноћи визије. Јер он види, а призор је засењујући, он њиме опија свој поглед, он · хоће још да гледа, увек да гледа. У томе је новост коју његова личност доноси свету, улога коју му је наметнуо божанствени драматург као стари Гете оном стражару Линцеју:

Хит Зећеп стеђогеп Хит 5сћаџеп ђезје Пет Тигте сезсћуогеп Сетае ћ пиг Фе Меј

Ту способност, која је постала мисија и дужност, дражи све што се крије. Око Делакроа пламти од радозналости, пожуде и носталгије. Оно продире до исконских скровишта, тамо где се, у срцу неприкосновене природе, животиње подају, као каквом љубав ком чину, својим страшним борбама. Оно продире до ризница из Хиљаду и Једне Ноћи. Они исти зналци класичног идеализма који затворених очију трагају за аветињском лепотом, они имају у устима само Грчку и Антику. Али он хоће да види Грчку и Антику, да их додирне својим очима: и тај живи призор, најзад саздан од крвиин меса, присутан, актуелан, пружиће му Исток. Најзад, ево Антике! Нека је други траже у књигама, музејима, слеђеним схемама, метафизичким сликама! Он њу разуме само кад је оживљена вечним дахом живота и кад под сафирним небом, одише мирисом зноја и млека. Он хоће још више, он хоће да продре до срца видљивих тајни, да тога ради постане сам невидљив као сумњиви љубавник неке фантастичне бајке и да успе да се прикраде у загушљиву полутаму харема. Ту наранџаста, плава и црвена боја певају своју најтајанственију песму. Тканине комбинују своју најутанчанију и најбогатију гаму, црвени турбан и црна кожа Црнкиње одјекују дубоким сагласностима, крв струји под златном кожом арапских невеста, тако лењих, тако чудесних, и ћутљивих као и сама слика, симболичне фигуре Боја, инкарниране кнегињице Боја. Оне су чежњиве, неме, непрозирне, сасвим потчињене својој убиственој неопходности да буду оно што јесу, да се не мичу одатле, заробљенице френетичне жудње коју изазива њихово цветно миловање а чега као да нису свесне. Довољно их је погледати и видети. Напајати очи хармонијом коју усклађују. Једна од њих је спустила своју голу шаку на свој голи зглавак на нози, и тај осећај додира остварује се у нашем визуелном осећају. Јер визија је додир као што је слушање, кушање, пуноћа пољупца прождрљиво хватање свеопште ма-