Naša književnost

224 Књижевност

одољив начин.“ „Од душе души“, рећи ће Рембо. Бојама се изражава за нашу душу олујна душа Ежена Делакроа. Бојама се исказује све што је покрет, елан; тежња, патетични излив осећања. И њихово комбиновање обављаће се напетошћу, наглим прекидима и жестином. Потребно му је, вели он, да постигне остваргње свога сижеа „са најенергичније стране“. Док слика Покољ у Хиосу, он бележи: „Моја слика добија напетост, енергичан покрет...“ Његова уметност је- енергетика. Она врши насиље над нашом душом. Она је доводи у стање потчињене и меланхоличне контемплације.

Јер те свеже и снажнг боје играју међусобно једну драму која производи утисак трагичне туге. И зато у другом реду и на плану претставе, оне ће бити оличене у трагичним темама позајмљеним из драматике свеопште културе и историје. Своје унутарње страсти Делакроа ће обући у рухо најчувенијих страсти. Бучне анекдоте, легендарне битке, сцене убиства и револуције, ремек-дела књижевности, старе и савремене епопеје, он ће за све те сензационалне поразе постати илустратор бојама. Исто онако вешт илустратор у уметности композиције и исте величанствене и широке душе као и сам Шекспир. И да бисмо себи боље сугерирали филозофско осећање које треба да нам изазову такве сцене, он ће у поглед и став једне од својих личности унети нечег неизрециво тужног, непомичног и запањеног. Та личност ће бити извршилац или жртва: то ће бити стара Гркиња у Покољу на Хиосу или џелату Марину Фалијеро. Али она ће со претворити у сводока, у неку врсту посматрача, и у њој ћемо прочитати сомнамбулску тугу која мора и нас да обујми, јер нас целокупни тај крвави склоп и та раскошна призматична симфонија присиљавају да у њој учествујемо.

У многим сликама Делакроа ја откривам тај поглед упућен раскошности сцене и који постаје наш поглед. Најзначајнији је поглед код Сарданапала када се, по бајронској драми, под завесом спремном да падне, наредба издаје робу: „Пали ломачу!“ Тиранин, сав утонуо у најдубљи занос, налази се у полулежећем ставу, у свештеној пози асирског стила, на својој парадној постељи, и све бујно обиље раскошних боја до кога је могао досегнути сликарев геније, шири се око њега, и украси, и омиљени коњ и тело најлепших жена сладострасно предато клању. Величанствен поглед, опроштаја и агоније, поглед Ежена Делакроа, владара смрти, сјаја, самоће и засићености. Каткада се тај поглед усплахири, јер је призор исувише снажан: такав је Дантеов поглед у пакленој барци сред толиког самртног бледила и мучења. Каткад се он повлачи и враћа у себе сама; као прогутан, у оном смислу у коме се говори о гутању својих суза: тако.у оној другој барци, као неизмерни понор, дубока медитација Дон Хуана. Таквесуу Јеврејској свадби занете очи оног лица наслоњеног на бели голи зид, које, као да је отсутно са свечаности, слади до дна душе сву њену сјајну и разнобојну музику. Оно стоји ту, усамљено, изгубљено, занесено. Оно је