Naša književnost

1 ј | 3 1

| |

Слава Ежена Делакроа је 527

~

популарношћу. Популарност дају људи. Али слава је унутарње осећање: њу дају Сибила и Анђео. Она спада у ред мистичних сазнања. Слава, то је цена свакодневног рада; она се стиче лаганим сазнањем које стваралац добија о својој вредности и својој различитости, свест коју он има, у дну самога себе, о новоме што доноси његова порука. Он зна да припада нарочитом свету који је, за Делакроа, био свет боја, чудне песме коју су у стању да произведу извесна слагања боја, свет племенитих и узбудљивих призора које поједине од њих могу да изазову. Делакроа је имао своје сопствено порекло, он га је знао и у том сазнању он се сретао са својим земљацима, Рубенсом, Тицијаном: та веза сачињавала је његову славу. А та слава је била такође у потомству које ће се од њега родити, у покрету који је утиснуо сликарству и који је имао да му омогући да задобије нове тековине у царству суншем обасјаних ствари. з

Супротно од популарности, слава је усамљена. Она се дели са мртвима и са духовима који тек има да дођу. Она је идеална. Велики стваралац у њој ужива само на плану духа, тамо где је Делакроа- хтео да буде. Без сумње је овај визуелни уметник хранио свој изванредни физички апарат изгледима стварне природе, али он је ову посматрао — то је често говорио, и Бодлер је то са њим понављао — једино као „речник“: он је прелиставао речник, а дух је чинио остало, или тачније, та способност коју су обојица, и сликар и песник, називали маштом и у коју су уносили сву своју љубав и све своје поверење. Силе маште! Оне су те које на највишем врху моћи људскога духа организују и управљају осећајима, реакцијама, посматрањем, открићима, целокупним искуством земаљског живота, да би од њих створиле дела кадра да узбуде машту других људи.

На тај начин, у самом механизму свог стваралачког поступка, Делакроа се осећао сам, ослобођен од сувише тачног притиска спољњег обрасца и настојећи да поново оствари свет ради којега је апеловао на своје на јтананије и најличније духовне силе. Свет је имао вредности једино утолико уколико је служио за излив његове воље, његове присности, његових страсних снова, његове музике. Кроз облике света он је уобличавао свој свет. То општење које прости м здрави реалисти имају са светом, и које њиховом делу даје онај

" директан и поуздан став, њему је недостајало; за њега је то било

задовољавајуће стање и каогод што му је било потребно да се одвоји од општења са људима, он је хтео такође да буде слободан од спољашњих облика. и уздизао се до оних сфера, где се, посредством обојених материја, душа открива и говори откривеним душама.

Он је тежио томе откривању. Тој усамљености чистих стања. Његова замашна и бесна кичица, његова „пијана метла“, али којом је руковао с толико знања и проницљиве одлучности, тежила је истим оним тананим ефектима којима тежи нека чудна мелодија