Naša književnost

528 4 Књижевност

или нека мађиска и јецајућа поема. Њему је требало да, на крају крајева, потези његове кичице буду уздаси.

Узбудљиво је дружење са Еженом Делакроа. Човек може да више воли друге сликаре, моћније и одлучније, рецимо само оне чувене мајсторе које је и он изабрао, по склоности свога личног инстинкта, насупрот класичним мајсторима, и које су, са њим заједно, признавали и Романтичари: он није, заиста, ни Рубенс ни Тицијан. Може човек да му не призна ону „фаталност“ коју је Бодлер у њему видео, и која можда код њега није ишла до краја, до пуноће својих изражаја. Човек може да му претпостави, као што сам ја склон да учиним, његовог супарника, Жана-Доминика Енгра, и да у делима овог последњег нађе нечег пунијег, модернијег, револуционарнијег, што органскије и апсолутније одражава себе самога. Човек може, у извесним тренуцима, да се замори пред ,„великопарадним“ призором његових епских композиција. Ја не бих умео сасвим да објасним зашто Делакроа даје повода за прећуткивање или распру, или бих то могао рећи не настојећи да то поближе 06 јасним. Ако бисмо га пуким случајем срели у неком салону, вероватно би нас сметала ускогрудост и одмереност његових речи: ипак би то за нас претстављало једно врашко изненађење које би нам накнадило много друге досадне сусрете. И нека топла срдачност би нас обузела гледајући тај сплет збрке, расправе и разлога, слутећи да то срце покушава да се ослободи свега тога да би куцало по ритму своје страсти. Била би то одлична прилика да се човек са њим препире, да открије његове извештачености, његове конвенционалности и његове ћуди, да покуша проникнути у унутрашњост његовог инстинкта и можда, као што су често успевали његови истински пријатељи, или још чешће молбе његовог интимног Дневника, отети му једну изненадну рефлексију о свирепим реалностима љубавног живота и о величини људске судбине, једну исповест о алхемији његове особене уметности. Али још бисмо на боље могли општити с њим у ћутању. У ћутању и кроз ћутање, та дивља душа, помирена са самом собом, уздигла би нас, смерне шегрте, до узвишених области где се машта, најзад слободна и располажући свим својим моћима, пречишћава, утанчава и запаљује на пламену славе.

Жан КАСУ