Naša književnost

532 Књижевност

испричати што се све збива у Црној Гори, у Југославији, и тамо у свету. Они ту чаме дуго и једна реч је за њих велика. Понекад су од таквих речи које су им говорили новајлије живели недељама. И ови ће сад нешто рећи, срећа је што су их довели к њима а не где друго. Новајлије, као збуњени, стојали су насред одељења, дисали дубоко, окретали се око себе да виде какав је затвор и хоће ли познати кога међу тим људима. Црвене нити сијалице су догоревале и људи су били у полумраку и изгледали некако чудни као привиђења.

— Сада су вас ухватилиг

— Не, ми смо стари, још од устанка.

— У овом затворуг

— Не, не.

— Штета — нашали се неко исприкрајка — а код нас је ка' у 'отелу!

— Зато смо и дошли да видимо, — одговори један новјалија

кочоперно и тврдо.

Он је био мали, плећат, средњих година, гледао је отворено и слободно, очи су му биле крваве и онпвичене са два црна подочњака, кошуља на прсима раздрта, а на рашчупаној глави није имао капе. Изгледао је као да је мало пре с неким водио борбу на смрт и живот. Када је говорио трескао је рукама и ланац је ситно звецкао. Стојао је пред својим друговима, као да би хтео испред њих да говори или у име њих да се бори. Сви су погледи уперени у њега. ЈЂуди су били изненађени: било им је жао што те новајлије нису дошли отуда из народа да им што кажу.

Затвореници су заћутали, цминдрава светлост као да је малаксала, а густи сноп месеца још више оживео на прозору. Један стражар је негде нешто галамио, али његово крештање заглушише тешке и мучне речи:

=— Воде!... Воде!

Тај глас је дошао однекуд из затвора, из ћелије иза волта, долазио је из дубине и личио на вапај човека који се дави, који на страшан и језив начин тоне у смрт. На другој страни други стражар се изненада засмејао, некако чудно као вода кад заклокоће у јазу суводолице, и почео да прича нешто о римбелима. У свим одељењима људи су били будни, малаксали, и нису говорили ништа. У волту се гуше од тескобе и спарине, као да нема ваздуха, и длановима чисте зној с чела и врата. Када би могли да се испруже на тим плочама и малко легну каква би то била срећа!... Те речи тај вапај узбуђује све затворенике, а њих највише, јер долази одмах иза дебелог каменог зида, из ћелије која је њима најближа. Људи, дошљаци, изненађени, малко су се тргли и ланци на њиховим рукама ситно зазвецкали; тај промукли и пригушени крик за њих је био необичан.

— Три дана и три ноћи онако жалосно виче и вапи! — објасни им неко.

ње „ДАРА "57. је Бе а ЧЕ ну МИ НИ И ли Ке, Пи ње и И ИК 3 ра = Бањ ~ а = 1 виа "о