Naša književnost

пали ИРРНА

538

Кућа Јуса Мучина

Мали плећати средовечан човек отвори уста да нешто рекне, али кључ у брави се окрену и врата се с треском отворише. Под снажним ударцима унутра је главачке улетео Марко Мандић и, не могавши одржати равнотежу, срушио се на дошљаке, а када су се врата опет затворила, у ходнику и на стубама изнад волта, чуло се јетко и неразговетно мумлање. Тада је, као из подземља, глас опет допро: ;

— Воде! Воде!

Мандић исправи главу, изви је да боље ослушне, а када се вапај не понови, он уздахну гласно, исправи се и без речи пође на своје место. Е

— Што су те звали2 Што зову толико ноћас> — упита један затвореник који је седео под прозором и некако био у залађу.

— Пропада им царство, па им се не спава, —- рече он, тренутакдва ућута; па се окрену свом суседу: — Оћеш ли ону нашу, Јованег

Јован Станковић, већ стар и оронуо човек, пропалог белог перчина кроз капу, широких бркова, напред истурене браде и леве ноге нешто краће него десне, био се наслонио на свој бедни завежљај који му је служио као узглављач. Он је укопао жену дан раније него су га ухватили и код куће су му остале две ћерке, једна девојка а друга удовица, на малом и неплодном имању. Старац је сваког дана мислио на њих, заносио се будним сновима, чинило му се да је у свом селу, да седи пред кућом, под јасеном, и да разговара са својом децом. Тада је он заборављао где је и у каквом се положају налази и лице му је изгледало озарено веселошћу. А други пут, опет, хтео је себи да објасни зашто су га ухапсили када је стар и оронуо и када више не може бити ни за кога опасан. И ма колико да је мислио, није могао да нађе други разлог осим један једини: што је он човек и што као сви људи воли слободу. Тако је он то себи објашњавао и својим унутрашњим очима гледао како су непријатељи једног јутра рано, док је он још лежао у кревету, опколили кућу и одвели га, одвели њега старца кад нису ухватили ниједног млађег. — Станковић се исправио, својим испијеним зеленим очима погледао у Мандића, у свезане људе који су већ били сели и сместили се како су могли најбоље, погледао је на све затворенике, а онда ослушнуо жаморење непријатеља тамо на

степеницама.

— Казниће нас! — рече он сетно гледајући у младог човека.

— '"Оће, окинуће нам грбове! — умеша се неко са стране.

— Треба да виде ови наши пријатељи како се код нас живи и да ми не попуштамо! — рече Мандић показујући на свезане људе и гледајући у њих као да их је тек сад приметио.

Јован Станковић је знао да не може одбити молбу, пошто је Мандићу заиста тешко када то тражи, и да је то што је рекао било више некако случајно и несвесно. Сви су се затвореници чудили тим речима и нетремице гледали у њега питајући се шта то

2 Кљижевност

Ма