Naša književnost

Па прете чет рвача

Слава Ежена Делакроа У 519

вине Жени Ле Гију, коју он каткад одводи у Лувр међу своје пријатеље — ремек-дела. Ту љубљену самоћу он крије на дну свога срца док се враћа из париске буке и својих разговора. Он прихвата комедију, он у њој држи своје место и свој ранг, он игра своју улогу, и то са љупком лакоћом. Он припада свету, али читав један део његове личности суди тај свет. Тако поступају људи од духа и које називају моралистима. Делакроа је моралист каквих је било у ХУП и ХУШ веку. Француски моралист класичар. То је велика и племенита лоза. Кад ово кажем мање мислим на Ла Бријера, који није био потпуно члан тадашњега друштва, који је припадао кући великаша, слуга, књижевник који гледа ствари споља, са своје обале и бележи их увече — а више на Ларошфукоа, који је био телом и душом уплетен у свечаности и сплетке друштвене позорнице, али чија је душа била тако широка да му је омогућавала да ог повуче у један њезин најзабитији кут да би донео суд — и те какав суд! — о ономе што је видео и разумео.

Такав је и Делакроа: њему друштво годи, а истовремено он себи пребацује што му годи, он зна шта оно вреди, он зна да му је у томе друштву стварно досадно. Пита се како раде други. Други „Адамови синови“, његови другови, везани истим ланцем, „ти разни Халери, ти Готјеи, ти људи оптерећани дуговима и породичним и сујетним прохтевима“. Он види њихово „насмејано и мирно лице“, пита се „колико има среће под тим задовољним лицима“. Узбудљиво питање. Они долазе и одлазе, и он долази и одлази, учествује у церемонији. Дани пролазе са својим обавезама и он и даље носи друштвени терет. То робовање ствара човеку бесну и резигнирану душу, душу незадовољену, ироничну, проницљиву, тужну, пуну искуства и максима, душу чије се пријатељство тражи и која уме да га пружи, али која даје само пријатељство али не и себе, осим кад зна зашто, и онда с коликим жаром симпатије и узбуђења! Али како је овај романтичар, у својој младости, волео љубав и пријатељство! А он је увек био пун пламене младости. Али требало је да стави своју маску и да иде кроз свет. па

_Та нужност гони човека да створи своју мудрост. Он познаје свој случај и свој положај; од познаје противречне снаге које га сачињавају и логично је доведен до тога да њима управља. Он мора да их штеди. Његово здравље је слабо, његова уметност, која је његова једина и основна страст, има такође и нарочито својих прохтева као какав поверилац, и то први поверилац, време жури. Свему томе потребан је један морал који регулише. Треба задовољити потребе чула, комбиновати задовољство и уздржљивост, дати жени оно што је њено, друштву оно што. му припада и очувати најглавније. Делакроа, класични моралист, је и моралист стојичар. Стојицизам је морал аристократија у опадању, светова на измаку свога хода и чија виталност не може да се обнови никаквом надом. То је узвишен и тужан морал. Он пружа племенитим духо-