Naša književnost

= Ри "> пр ИН НИ ита је

520 Књижевност

вима суморно склониште, једино које им одговара. То је реакционаран морал.

Делакроа, шеф романтизма је, не варајмо се, изразито реакционаран човек. Како је разборит! Како је буржуј! Његов укус у уметности, у књижевности, одлучно је академски. Он је хуманист, веран принципима и реду класичних наука. У заносу своје младости и свога сликарског генија — који зна боље него ли он сам шта и како треба сликати — он је илустровао Шекспира и Гетеа: али он је више волео класичне студије. Он има укус образованог буржуја традиционалисте. Он је на крају крајева песимиста, а песимизам је реакционаран став. Са сувереним и оштрим презиром он посматра бујне изливе тога револуционарног века који тежи да преокрене услове људског живота. Он слеже раменима пред тим вихором надања. „Градите жељезнице и телеграфе, одговара он церећи се. Пребродите за трен ока земље и мора, али управљајте страстима као што се управља ваздушним лађама! Пре свега уништите зле страсти чија олвратна власт још није престала да господари срцима и поред либералних и братских крилатица епохе!...“ Чујете ли глас песимистичке, стојичке, реакционарне филозофије Ни проналасци, ни револуције не могу ту ништа. Век и његови пророци говоре о напретку, то јест о промени. Промена није могућа, јер ћете увек поново наићи на човека, апстрактног човека, човека уопште, голог човека класика. А човек јесте и остаће зла животиња.

Скептицизам Делакроа одбија да прихвати икакву будућност. Видик је затворен. У таквом очајању не остаје ништа друго него да се свој занат обавља што је боље могуће. Године 1857 Делакроа преписује ово место од Мен де Бирана, које је прочитао код СентБева и чију последњу реченицу подвлачи: „Вештина живети састојала би се у томе да се непрекидно слаби власт или утицај спонтаних импресија услед којих смо непосредно срећни или несрећни, да ништа не очекујемо и да своја уживања налазимо у обављању послова који зависе од нас и у резултатима тога пословања. Треба да воља господари свему ономе што јесмо, то је стојицизам. Ниједан други систем није тако сагласан са нашом природом.“

За Делакроа не остаје према томе ништа друго него да се повуче у своју уметност и у свој геније. Најзад, у интимности своје самоће он даје слободног маха своме тигру. Ту се расцветава цвеће фантазије, силине и нежности боје, ту се изражава глас олуја, избија симфонија трагичних страсти, узбурканих пути, источњачке светлости и борбе анђела и борбе звери. Ту тече крв.

Један мизантропски болешљиви човечић сваког дана прелази пут који од његовог атељеа са трга Фирстенберг, кутка провинције усред огромног Париза, врховног места Француске, води до капеле Сен-Силписа где он налази своје анђеле. Човечић је на врхунцу среће. Он у томе раду, који слика борбу и који је сам борба, преживљује мистичне радости које нам је узвишеним речима описао у своме