Naša književnost

572 Књижевност

ватски народ“, леђима окренут прозору чија су окна била кишом избраздана. Понекад је испуштао новине које су са шумом падале по столу и загледао се у широке сељакове опанке који су се по тепиху кретали напријед и натраг као да Мијо коло игра.

— Дајте му да сједне.

Логорник је то рекао тако као да је једном већ то тражио, па га усташе нијесу послушале. Био се придигао са столице и повио изнад стола, а меснату бијелу песницу држао је на новинама.

Кад су усташе принијеле Мији столицу и он се полако спустио на њу, логорник је малим прстом десне руке обрисао крмеље из углова очију и поново сјео.

— Које си ти вјере, Мијо -

— Ја» Католик.

— Јеси ли се сад покрстио или си и прије рата то био2

— Од старина су моји католици.

Логорник је даље дознао да сељак има педесет и три године, двадесет дунума земље, три удате кћери и доста унучади. Један од двојице му синова умро је давно прије рата, а други је био скелеџија на Сани и погинуо је у тучи насталој око превоза неких пијаних људи преко ријеке. Мијо је говорио полако и само онолико колико се од њега тражило, а логорник је постављао питања с очигледном жељом да затвореника увјери да га је узео под своју заштиту.

Кад су усташе извеле сељака из канцеларије, Камбер је погледао у свог замјеника који је сједио наспрам њега испред стола:

— Да ми га је некако у душу такнути, дозн'о би ти од њега о Волару све што желиш.

— Хм...

— Би, би. Побожан је он чо'јек, чули су како се у ћелији моли Богу.

Замјеник се усшетао по канцеларији, он у једном, Камбер у супротном правцу. Замјеник је човјек средњег раста, али тако витак и утегнут да изгледа виши но што јест, црне косе и сјетних плавих очију, вазда чист и намирисан као да из бербернице излази. А сам се бријао, и то сваког дана, па и двапут надан, јер га је увијек био страх од ножа којим туђа рука кружи око врата, а брада му је тако брзо расла да је у шали говорио да му једна страна лица обрадати док другу обрије.

__Љепотански изглед лица кварио му је само узан и косо положен ожиљак на лијевом крају ониска чела. Тим ожиљком даровали су га давно дјечаци с којима се на пијаци о вашару потукао због неких ланчића. Бразготина тада добијена временом му се пењала уз чело и сад већ улази у густу црну косу као друм у планину.

Овако поред њега, складна и углачана, логорник је посве ружно изгледао. Трапав и трбушаст, Камбер се кретао као куљава жена, широка шопава носа, вазда крмељив, знојан и ћелав. За

"И