Naša književnost

ди авиријинијскани

На кантарским кукама 573

који сантиметар био је виши од Маројевића, али тако је ишао у ширину да се то уопште није примјећивало. 5

Тако у шетњи Камбер се позвао на своје свештеничко искуство: дешавало се да му на исповјед дође човјек који нешто дубоко у себи крије, а он га смишљеним ријечима полако поткопа и гане тако да му се хришћанин повјери и каже све што му на души лежи. Маројевић је сумњичаво жмиркао и гризао горњу усну, али се најзад с тим сложио: да Камбер у четири ока поразговара са сељаком, да га жаром вјерске ријечи открави и тако од њега чује што је усташама потребно.

Два мјесеца протекла су отад, а Камбер никако да позове Мију на разговор. Кад га замјеник припита шта чека, логорник одговара да сад има пуне руке других, хитнијих послова, а Мијо је његов, отопиће се он као снијег на мартовском сунцу. Маројевић се смјешка:

— Свећениче, свећениче....

Прије рата Камбер је био фратар у једном самостану средње Босне. Није спадао међу учене фратре, али оно што је знао лако је преносио на друге и тако се добро држао с народом да су га сељаци преко њива довикивали и у свакој невољи њему се за помоћ обраћали. Ако неко добије колац по глави или га змија уједе, Матија је остављао свој посао и журио да спасе што се спасти може; ако се коме маст ужегне или теле у крави застане, он је и томе знао лијека. Шенулима је враћао памет, а препаметне савјетовао да не буду сваком лонцу поклопац; момке и цуре учио је да нема непролазног љубавног јада, а старима говорио да ће и млади спасти на њихове гране.

Био је то, како се говорило, прави народни човјек. Љети, кад

се наоблачи, с вилама је хитао преко њива да сељацима помогне да прије кише сакупе сијено, а ујесен обилазио свадбе и казане, пио и каљав се враћао у самостан. Вриједио је за три друга фратра, како су га оцијенили они с којима је псовао жандаре и егзекуторе, пријетио финансима, а о лугару говорио да би му боље било да чува своју жену но шуму која се и онако не може сачувати.

Смијао се цијелим тијелом, и то тако гласно и од срца да је тиме освајао све живо око себе: подигне главу, лијеву руку става на трбух који му се тресе, а десном се бија по кољену и сав се кида, крши, поиграва раменима, сузе му ударе, и то му се враћа као наступ и онда кад други ућуте, па се затим сви око њега смију његовом смијеху, сви се гуше у његовој радости.

У септембру четрдесет прве Камбер је био позван у Загреб и Миле Будак, с којим се отприје рата познавао, лично је затражио од њега да се прими положаја логорника у овој варошици на Сани. Фратар је одговорио да му та понуда чини велику част, али он се ипак не може тога примити, јер у политичке ствари никад се није пачао. Будак, који је добро знао да је Камбер један од оних фра-

МА РУАН пр Ре.