Naša književnost

ПА ава А пи и пали и Ре И рт

574 Књижевност

тара који умију с народом, није попуштао: час га је молио, час му се заповједничким тоном обраћао и љутито лупкао упијачем о сто. Утом је зидни часовник почео својим финим звоном: дин-дан, диндан... Камбер је у себи одбројао откуцаје и у тишини насталој послије тога кратко одговорио:

— Хоћу.

Мјесецима доцније он се јасно сјећао многих детаља: бијелог коштаног ножа за расјецање књига на столу, сиве дугмади на Будакову капуту, римских бројки на часовнику, али онај свој прелом никако и ничим није могао да објасни. Је ли то била помисао слабића, коме је и сувише сладак и мио живот, да ће му усташе, ако им се одупре, већ ту у Загребу смрсити конце или је у њему и прије рата лежао један други Камбер, којега ни он сам није познавао»

Као логорник, Камбер је дубоко мрзио партизане и сањарио о дану кад ће они да положе оружје, али је негдје у себи осуђивао и оно што усташе раде. И то не само оно што раде они око њега, у првом реду његов замјеник Маројевић, него и оно што и он сам чини. Било је дана када је помишљао, па чак се и тајно, да нико жив не дозна, спремао да побјегне и сакрије се код неког од својих пријатеља и добрих католика на селу, тамо у централној Босни, али шта би било кад би га усташе пронашле и намјеру му утврдиле2 Тако се у сваку његову помисао о трзају натраг уплитало то „шта би билор“ и њему је зној по челу избијао од ватре којом је изнутра горио.

А ово што живи и грана се под страшним узвиком „Смрт фашизму!“ неће се куршумима прорешетати ни пожарима уништити. Како ови не виде шта је то: самељу га на једном мјесту, оно се замијеси на другом, покосе га овдје, оно се подигне тамо, у напад прелази онда кад се сваком чини да је на издисају. Живе људе бацају у јасеновачке пећи, а напаст се шири као да јој сјеме по земљи вјетар разбацује. Душу, душу овог заблуђелог свијета треба отворити и освојити, као оно на исповједи.

У дане кад је у крст вјеровао више него у пушку он је са слашћу спуштао главу на сто поред телефона и гледао себе у оном жељеном животу: мир је и недјеља доподне, по крововима гучу голубови, а куварица у кухињи спрема ручак, прсата и бјелолика некаква жена, с тамним круговима око очију. На шпорету ври супа, а напољу се дозивају звона са цркава, радио преноси мису и вјера слави побједу над бунтом и превратом.

А овај Анте Маројевић, бивши студент ветерине, дошао је с Павелићем из Италије као школован усташа, али није добио положај који му одговара. Мјесто да постане министар, стожерник или равнатељ редарства у жупи, он је постављен за логорникова замјеника у овој варошици на Сани, свакако по вољи и нахођењу самог Поглавника. Увријеђен због тога, он је у клању видио једини пут којим ће се докопати звања које заслужује, а и иначе је