Naša književnost

љаљиа

древни финрет поему оеит 1 г

На кантарским кукама 575

био увјерен да се само убијањем вриједи борити против партизана и народа који их помаже.

Симбол те његове вјере био је његов лични нож чудног изгледа гл далеког поријекла: савијен, са сјечивом на избоченој страни, с дршком углављеном у бакрену плочицу за коју је била причвршћена кожна наруквица подешена за навлачење на руку, а носила је отисак солингенске фирме Сгамко. Тим ножем, с наруквицом око ручног зглоба, било је веома лако заклати човјека, јер оштрица се засјецала у вратне жиле као у јабуку. Прва жртва која је Маројевићу пала под тај нож био је један сељак из Чикота, ухапшен због тога што усташама није показао прави пут за Ћелу. Седам дана држали су га у затвору без јела, дајући му само воде, и кад су видјели да сељак још кише и хода по ћелији, Маројевић га је угурао у подрум и на врату му опробао свој ВгазјеНептеззег.

Често је и ноћу долазио у логор, шетао по својој канцеларији с тим ножем на руци, нервозан, искидан несаницом, и онда улазио у оно крило зграде гдје су лежали затвореници. У канцеларију се најчешће враћао крвавих руку, а било је ноћи кад није био расположен за клање, па је само завиривао. у ћелије и иронично питао људе је ли им тврдо и шта најчешће сањају. А кад му се уопште није дало да тумба по затвору, он је сатима сједио за својим столом и бавио се једним нарочитим послом: разврставао је косе које је сам почупао из глава ухапшених жена или су му их устане донијеле с терена. За то су му служиле двије кутије, једна у којој је држао замршене разне косе и друга издијељена на девет преградака у које је полагао бичеве власи сортираних по боји, опраних и уређених као за излог. Сиједе власи спуштао је у плетену корпу поред себе.

Једном, око поноћи, на том послу затекао га је Камбер. На једној страни замјеникова стола лежала је отворена дубока кутија с помијешаном косом, на другој она с пребраном, шира и плића, а између кутија биле су расуте разнобојне власи. Пазећи да замјеника не помете, Камбер га је тихо упитао зашто то не ради дању, кад се боље види, а Маројевић се само ћутке дигао и прамен дуге плаве косе поднио логорнику под нос.

— Помириши. На шта ти ово мирише»

Камбер је прињушио, једном, двапут, и слегао раменима.

= Не знам.

= На покошену, провенулу траву.

— Доиста, к'о откос на сунцу.

Замјеник се неког или нечег сјетио:

== Да да 7

Онда је додао са ироничним осмјехом:

— Нијеси ти за то, теби да је бијелог лука да помиришеш.

Одлучан и куражан Маројевић је био само ту у варошици пуној њемачке и Павелићеве војске, а изван тога гарнизона њему се

крв ледила и при самој помисли на партизане. Враћао се прољетос

ноћу возом из Загреба, била је мјесечина, поља уз пругу застрта