Naša književnost

576 Е Књижевност

бјелином, а он је у вагон-ресторану чекао да му се слегне вечера. Сједио је сам до прозора, а за сусједним столом испред њега картала су се два њемачка официра, један подбуо и зажарена лица као да има црвени вјетар, а други, леђима му окренут, плећата. главата људина с високо потшишаном косом. Даље иза њих димили су неки цивили, а лијево од Маројевића врпољио се на сједишту млад усташки допуковник који је на женско личио: ћосав, њежне пути и сав некако збијен у задњицу и кукове. Сабесједник му је био један ћелавко с неком значком на грудима, у јахаћим зеленим панталонама. Неко је подригивао, неко се досадно служио латинским цитатима.

Воз се дуго задржавао по станицама, а кроз шуме милио, застајкивао и шкргутао одбојницима, јер мина је сваког тренутка могла да кашу од људског меса и гвожђа сручи у јендек поред пруге. Ма да су се сви спокојни и разговорни правили, путници су очигледно страховали. Нијемци су на махове прекидали игру и онда још јаче ударали картама о сто као да тиме потврђују своју безбрижност, онај допуковник тако је пио да се видјело да вином залијева своју стрепњу, а ћелавко са значком стругао ногама по поду, гризао чачкалице и трзао се од сваког клепета и шкрипе вагона.

Маројевић је и сам сједио као на иглама, палио цигарету за цигаретом и јежио се од слика које му је машта натурала: партизани огњем засипају и заустављају воз, затичу га ту у вагон-ресторану, а један га хвата за прса, потеже пиштољ и гледа му право у онај ожиљак на челу. Опхрван тим страшним привиђењем, он се најзад дигао и изишао из вагон-ресторана, али се није вратио у другу класу, у којој је прије вечере сједио, него се угурао у трећу, међу неки ситан и непознат свијет, и ту му је лакнуло.

Често је сањао: партизани освајају варош, куљају кроз улице, довикују се својим командама, а он, Маројевић, шћућурио се у дну подрума и смишља своју одбрану. Казаће им да су Нијемци и Камбер за све криви, да су они одређивали колико којег дана заробљених партизана и талаца мора да се ликвидира, а он је имао срца и душе па је на сопствени ризик приличан број тих људи пустио на слободу или послао наград у Њемачку, они су живи, они то могу да потврде. Мучен тим ужасним сном, као неком болешћу, он се усред ноћи будио, па би устао и кроз прозор свог самачког стана погледао на улицу и кад би преко пута видио њемачког стражара пред гаражом, вратио би се у топлу постељу и мислећи на затворенике гладио је прстима наборе јоргана и 1мапатом понављао „Убијати, убијати“.

Лежао је љетос овдје један старац, неки Симо Вуковић из Јаруга, сијед и потамнио човјек, као из земље извађен. Усташе су га дотјерале с двоје његове унучади, једним малишаном од шест година и нешто старијом му сестром, а затечени су у кући у којој сем њих троје никог више није било. Псујући партизане и све оне који мисле да се шут с рогатим може бости, Симо је рекао усташама

У мар