Naša književnost

На кантарским кукама ; 571

да никуд није хтио да бјежи, јер ником ништа није крив, а укућани су му се разбјегли само зато што су видјели да и остали сељани бјеже. Али то му није помогло.

Десетак дана држали су старца у самици, а онда га почели пуштати напоље да ради. Симо се поваздан мувао по дворишту, пресјецао и доносио дрва у кухињу, помагао шоферу да опере логорников аутомобил, мицао ушима за вољу усташама који су се томе и чудили и срдачно смијали. Знао је да се додвори свима, нарочито Маројевићу који га је звао Вуком и који му је давао цигарета, па чак и ракије. Један миг замјеников био је довољан да Симо хитро скочи и донесе с пумпе бокал свјеже воде или тако

· очисти и усјаји Маројевићеве чизме да су се блистале као огледало.

У пратњи стражара старац је излазио и у варош, доносио у џаку хљебове из пекаре или кромпир из магацина. Изгледао је тако нејак и дотрајао као да му мало треба па да се сасвим саспе, али педесет кила могао је да донесе а да се и не озноји.

Једног дана послаше Вуковића у парни млин да донесе врећу бијелог брашна, кадли пред вече стражар се врати без старца. Да би што прије стигли до млина, они су хтјели да пријеђу пругу изнад станице, а на једном колосјеку стајала је дуга композиција празних теретних вагона. Старац је ишао напријед, с празном врећом под пазухом, и први се провукао испод једног вагона, а стражар за њим. Кад се с друге стране колосјека усправио, стражар је погледао лијево и десно — нигде старца. Тражио га је око вагона, по вагонима, бацао поглед дуж пруге — сељак као да је у земљу упао. Стражар се онда опет провуче натраг испод вагона и у каналу поред пруге угледа врећу, а на огради од бодљикаве жице старчеву шубару. Било му је јасно: старац се у трен ока повратио, шмугнуо испод неког вагона и кроз жичану ограду пребацио се у високе кукурузе. Стражар је прокрстарио кроз кукурузе уздуж и попријеко од бјегунца ни помена. - 3

Чувши шта се догодило, Маројевић смјести стражара У ону исту самицу у којој је Вуковић лежао, па се кроз прозор на ходнику загледа у старчеву унучад која су се играла по дворишту. Малишан, гологлав, у црним панталонама које су му сизале до босих стопала, јурио се око пумпе с дјевојчицом која је била у краткој поцијепаној хаљиници зелене боје. Мали је у трку посртао. лијево и десно, заносио се и падао, а она је хитро скакутала час за њим, час испред њега, помагала му да се дигне, застајкивала и чешала се по глави и око паса. Дјеца су понекад улијетала у шупу, у којој су ноћу спавала, па опет настављала игру око пумпе.

Маројевић је дуго посматрао шта дјеца раде, а онда је с оним ножем сишао у двориште и упитао:

— Ђе вам је ђед» — Отиш'о у млин — одговорила је дјевојчица. — Ено њега у подруму, хајдемо да га видимо.

Иља