Naša književnost

578 | | Књижевност

Па је повео дјецу у подрум, за руку, као родитељ.

Послије, у канцеларији, опрао је руке и по лицу се добро испљускао водом над лавором, обукао друго одијело и усташама наредио да ону гамад сахране гдје и остале, а земљу у подруму састружу тако да од крви никакав траг не остане.

Сјеча малих Вуковића била је не само обична него и потребна ствар за све у логору. Једино је логорник Камбер, у себи, као и увијек, корио свог замјеника, јер је сматрао да је дјецу требало само превести на католичку вјеру и оставити их у животу. Па ипак, кад се сјутрадан, на ходнику, срео с Маројевићем, Камбер му је рекао:

— Јашта; од вучића могу само вукови постати.

Односи између логорника и његовог замјеника били су такви као да је Маројевић по свом звању и функцији старији од Камбера, као да је он логорник, а Камбер му замјеник. Јер Маројевић често одлази у Загреб и тамо фратра приказује као млака и колебљива човјека, чак и као потајног сарадника партизана. Камбер то дознаје од својих пријатеља у Загребу, од браће из фратарских редова. Још лани писао му је фра Анђелко Мишулин, који Лисаку сједи уз кољено: „Тај до тебе копа овдје јаму за те. Припази се, јер њега овамо све више уважавају и већ признају да су га престрого казнили. Него ти њему све низ длаку, нек све буде по његовом. У овој борби рукави се морају добро засукати и крви се не смије нико плашити. а Мати Божја Марија Бистричка, Краљица свих Хрвата, моли за нас и Бог је на нашој страни“.

ЈЂетос, кад је требало да се Павелићу честита рођендан 14 јули, Маројевић је затражио од Камбера да текст те честитке састави на латинском. Фратар се дуго натезао, прекрајао концепте и све што би срочио изгледало му је и сувише студено и као камен тврдо. Маројевић му је најзад истргнуо хартију из руку и гњевно климнуо главом:

— Да ти имаш срца за Поглавника, лакше би то ишло.

Послије два и по мјесеца оклијевања логорник Камбер најзад одлучи да на онај свој начин поразговара с Мијом. Била је ноћ, а фратар је полако, као да броји кораке, шетао између стола и сељака који је сједио на столици без наслона и гледао преда се, а крупне кошчате руке држао на кољенима. Напољу је сијевало.

— Могло би, Мијо, и кише бити.

— Би.

— Само да град не удари.

— Да. |

— Веле да га је горе у Тимару било. Сељак слеже раменима. А логорник забаци руке на леђа и још спорије настави шетњу. ~

— А имаш ли ти, Мијо, соли у кући

— Љетос је није било.