Naša književnost

мм пене увери чира

љетима тавиии

мвејуне

стека.

памети

| |

св мојре Мате

На кантарским кукама а 579

— Па како без соли2

— Свакако.

— Јесу ли ти шљиве родиле>

— Оередње.

— 'Оћеш ли и' све у ком или ћеш нешто и осушити2

Не окрећући главу, Мијо погледа како се поред њега, с лијеве стране, вуче хабит, а логорник осјети тај поглед, осврну се и повиси тон:

— Што ме тако гледаш»

Сељак мало поћута, па се досјети:

— Ето, на нечему си, на нечему сте масном сједили.

Затим обојица запалише, из Камберове кутије. Мијо пожудно и дубоко увуче неколико димова, а пепео с цигарете стресе у шаку која му је почивала на кољену као празан чанак. Логорник привуче столицу и хтједе да сједне на метар испред Мије, али у том тренутку на столу зашкргута телефон и Камбер се маши за слушалицу.

— За дом, за Поглавника ... Доктор2... Заштог,.. Још ништа, видјећемо ... Заштог... Аутом рано... Зашто

У разговорима између себе Камбер и Маројевић звали су бањалучког стожерника Виктора Гутића само — Доктором. Сјутра рано Доктор би, како је Маројевић обавјештен, могао доћи у логор, не зна се зашто. Можда у инспекцију, можда да би одржао говор у вароши. Треба све спремити.

Тако Камбер прекину разговор с Мијом.

Сјутрадан, Гутић не дође. Очекивали су га још неколико дана, а онда чуше да је отишао на другу страну, горе према Кључу. Камбер и Мијо опет се нађоше сами у Камберовој канцеларији, ноћу, као и први пут. Сједили су лицем окренути један другом, само је сељак гледао преда се, као и оне вечери. Притискујући подланицом груди логорник се закашља и поче: |

— Остарило се, мој Мијо, Још годину-двије, па — збогом !

— Збогом! |

То своје „Збогом!“ сељак је некако неодређено изговорио: могло је да значи „Доста си ти, логорниче, и живио“, а могло је да се односи и на самог њега, Мију; на вријеме које њему за живот остаје. Да је могао да сељаку у очи погледа, Камбер би то, чини му се, одгонетнуо, али Мијо је био сагнуо главу као да нешто на поду треба да прочита. Напрежући се да му мисао погоди, Камбер настави:

— Видиш ли ти, Мијо, шта је живот наш: гложимо се, режимо један на другог, а на крају сваког смрт позобље.

— Данас мене, сјутра вас.

Ама, и ово је нешто двосмислено: можда хоће да каже да сви људи умиру, само не у исто вријеме, а можда пријети: ако усташе стријељају или објесе данас њега, Мију, сјутра ће партизани њега, логорника. Узнемирен, Камбер устаде, усхода се тамо-