Naša književnost
У И Ре а ИЕ И
580 Књижевност
овамо испред сељака и кад се смири поче тихо, као више за себе но за Мију: :
— Ако је ико људима добро желио, Он је желио. За њихов спас Он се у Гетсиманском Врту молио и знојио знојем крвавијем, а од суднице до горе Калварије три пута је пао под својим крижом. На крижу је живио од дванест до три поподне, а у три се смирио.
Говорио је са узбуђењем, треперавим гласом, као да у тим тренуцима гледа како Исус посрће под крстом, како се брише рупцеп који му је Вероника дала и на рупцу оставља слику свог крвавог образа.
— Тп попипе Раша е БИН еј Зрш из 5апси.
На то сељак, не дижући главу, додаде:
— Амен.
Можда се одледио, помисли Камбер, приђе својој столици и десну руку положи на наслон. Мијо, ваљда у очекивању да га лоторник удари, нави се горњим дијелом тијела мало назад, а Камбер поново сједе.
— Мир је Он желио, а ми рат хоћемо, Мијо. Завргли су га Нијемци, сјеме им се затрајало, али што ми да се између себе кавжимо и један другом очи копамо, што, Мијог
Мијо слеже раменима, као и оне вечери кад му је логорник рекао да је у Тимару било града, а Камбер опет поче да шета испред сељака и да се крсти уз једва чујан шапат:
— Спаси га, Боже, помози му, свети Шимуне, опрости му, света Цецилијо. Опростите му, јер душа му се смрзла и стегла од самоће и немаштине, па су га кривовјерници лако омађијали и на пут погибељне буне навели.
— Корпе ја плетем, — дочека сељак.
Камбер пови главу и почеша се по голом тјемену, а у канцела-
рију нагло упаде замјеник Маројевић. У кишном мантилу и чизмама, с муштиклом без цигарете у зубима, он стаде иза сељакових леђа и погледом упита логорника како тече саслушање. Камбер само одмахну руком и притисну у бијело дугме на свом столу — на ход“ нику одјекну звонце.
— Е-е-е> — припита Маројевић кад Мијо ишчезе из канцеларије. — На кантар! — одговори отсјечно Камбер. — У праву си ти,
Анте, у пра-ву.
Рекао је:оно што мисли и искрено, без оне скривене мисли,, тапшао Маројевића по рамену, као отац сина који много зна и с којим се најзад, ето, у свему сложио.
Затвореници ове куће вјешани су на два мјеста: у Церића Гају, гдје су била Велика вјешала, и у самом дворишту затвора, на Малим вјешалима. Конопац ових Малих вјешала дијелио се при дну на два једнака крака, а за сваки крак била је причвршћена по једна велика + кантарска кука подешена тако да се лако и дубоко може забити
.