Naša književnost

СВУ НОЋ

(У болници под окупацијом)

Лежим сву ноћ — већ година овде гине —

по лицу ми мреже пале паукове,

потамнеле моје очи гледају ме из дубине;

у грудима ноћне птице раздиру ми голубове.

Да се склоним од хајкача

у јаму сам ову стиго,

међ решетке болан пао.

Да л' Београд окрвави и помути

наше реке својом сузом, својом раном

На беломе цвећу снега видим румен:

— Ко је клаог

Дотакох се усном крви, уплаших се горке смрти њен је печат ту остао.

Прикрадох се у тој тмини

до покрова болничкога; 3

чујем речи у тишини:

— Нема лека.

Ту не расте оно биље што и такве ране вида. Копрена се зачас скида:

за тренутак ено гора из далека,

зелен — гора, ено шуме.

Ено сунца, ено биља у планини — мене чека.

Дани клани,

ноћ са даном разговара, јава тавна,

јава снове заговара.

Нек угасну очи сјајне, нек огрубе прсти моји да не дирну девојачке — румен цвеће јабуково; ја не могу ни да дишем кад не могох међ другове.