Naša književnost

потрте

ои “

5.

Сву ноћ тако, сваког дана

кроз решетке мог прозора,

кроз скровиште мог затвора

чујем речи к'о с усана —

то Београд мене зове,

то ме зову реке драге,

до постеље већ су стигле,

до срца ми талас руке већ подигле да ме виде.

Немам снаге, болестан сам, немоћан сам и глава ми опет паде на узглавље.

Није месец, није сунце,

већ су тмине пуне страве.

Лица братска, лица драга

легла су ми на узглавље;

да ли у сну ил на јави

разносе их експлозије2

С лица драгог крв се точи,

низ образе моје клизи — сузе капљу —

дланом врелим бришем очи.

"Опет трубе мрака јече и плотуни и рафали,

у мраку су тада гробном над срцем ми затапкали.

Пред склоништем псовке чујем. Неког они овде траже. Крв до ножа већ навире. Њушкали су све по трагу

за линијом неке руке, све по стопи неког пера.

И бат им се опет губи. Тишина се опет склопи.

Да л' су снови или јава2 Усред дана

на узглавље моје лежу обе реке,

пењу ми се до усана,

уз груди ми тихо шапћу таласима:

— Да л' се сећаш кад си некад, као дете,

мору спушт'о трошне чуне, кад си слао бела крила, бела писма, галебове7

Да л' се сећаш кад и ноћи

светлости су биле пуне,

и дању си снево сновег2

Подигох се — тога часа обе реке, руке драге с врата су се расточиле „загрљаја присног неста.

Све се покри сметом мрака,

све завеја јесен црна.

Очи тону у дубину, до дна пакла; тад угледах опет реке, ал' шта носе2