Naša književnost

а

БАЛАДА О СЕДАМ МОСТОВА

Балада о Седам мостова упола је приповетка, упола песма. Да је човек правилно исприча, морао би имати бубањ пред собом и кастењете у руци. Када црвена војска напада беле, морао би приповедач бајке ударати у бубањ а кастењете би могле подражавати ритам целине. У ствари, требало би да се и труба чује.

Балада није стара песма о јунацима. Она је потпуно нова н надалеко и нашироко жива у свести народа Западног Киангсиа. И ма да су се описани догађаји одиграли у седмици дана, у том времену у народу су настале промене, које ће се вековима осећати.

Балада говори о следећим догађајима:

Треће мајске недеље године 1928, у време опадања месеца, пет пукова црвене војске напустило је брдо Тсингкангшан. Остао је само један пук. Они који су остали тужили су бе: радије би били у претходници но у заштитници. Али брег, његови прилази и пролази, морали су се чувати, а људи су морали остати и за неговање рањеника из будућих борби. Тако је пет пукова силазило кроз мрачне кланце. На четири човека долазила је по једна пушка. Али се зато уздизала шума копаља, а било је и неколико митраљеза и пукови сељака вукли су дрвене топове. Те топове чували су као благо. Сами су их из стабала направили, избушили, опалили и са једнога краја снабдели отвором за паљење. Црвени команданти посматрали су топове с извесним неповерењем. Али су сељаци били сигурни. Знали су да на трупе куоминтанга ништа не утиче толико колико снажна грмљава. Белима треба стварати много хуке — а ако је неко уистини пуцао да убије, био је глупак.

И тако је војска црвених ноћу марширала на Нингкианг. Једна бела дивизија била је опет заузела град, који је једном већ био у рукама народа. На црвену чету и четири стотине људи и жена првене гарде Нингкианга били су напали добро наоружани. Они су победили, али их је победа стала скоро хиљаду мртвих. Отада дрхти област око Нингкианга под терором земљопоседника и официра.

Војска црвених полазила је сада у борбу против те беле дивизије. На истоку је лежао окружни град Јунгнинг са посадом од још две беле дивизије. Према Јунгсину, на североистоку, стајала су даља појачања белих. Они су били наоружани модерним, страховитим оружјем а њине резерве муниције биле су огромне. Али су се црвени војници над свим тим само презриво осмехивали, јер су

“~

; | |