Naša književnost

а ша

ди

; | ј ;

Балада о Седам мостова 587

знали да народ мрзи беле као колеру лети и јер су знали да су млади људи из читаве области саковали копља и наоштрили ножеве. Чак су и жене испитујући превлачиле по оштрицама својих кухињских ножева и мислиле притом да ускоро са њима неће сећи само купус.

У прво свануће, док је још магла увијала долине, црвена војска поплавила је неме, успаване улице Нингкианга. Беле страже су лако и без много хуке отпремили сенкама њихових предака. Преко ноћи је становништво Нингкианга седело у мрачним кућама, зурило напоље у таму, чекало и чекало. Када је чуло тихе кораке хиљада ногу, изашло је из кућа и видело многе тамне сенке како се прокрадају улицама и запоседају стратегиски важне тачке града.

Ускоро су се чуле појединачни, растурени пуцњи, продоран крик, поклици, а онда је у Нингкиангу настала лудница. Ошамућени и престрављени, бели су почели пуцати једни на друге. Из кућа земљопоседника излетали су официри, једва одевени, и хитали својим трупама. Земљопоседници и богати трговци трчали су у доњем рубљу улицама, безглаво ишли тамо амо, док их нису заробили. Један део белих, бесно прогањан црвенима, повукао се под жестоком ватром.

Пре но што је протекао један сат, две хиљаде белих било је заробљено. Многи су лежали укочени у смрти, остали су бежали на исток, према Јунгнингу.

Црвени војници и народ Нингкианга сабраше победнички плен: скоро две хиљаде пушака, извесан број нових митраљеза, два пољска топа, сандуке са лековима, пиринач, резерве соли и сребро. Црвени команданти одмах су из становништва рекрутовали младе снажне људе, постројили их и дали им прву војничку обуку, да би могли прихватити борбу на оним местима где су њихови пали другови из црвене гарде оставили празнине.

Политички биро јавио је да је више од пет стотина заробљеника изјавило да хоће да се бори за револуцију. Направљени су спискови. Били су то све сами сиромашни сељаци, који су се борили за свакодневни пиринач. Остали заробљеници требали су бити ослобођени, сваки је имао да добије два долара за повратак кући. Заробљени официри уверавали су китњастим речима да ће се одмах вратити кућама ако их оставе у животу. Према војсци црвених сачуваће осећање неугасиве захвалности, јер нема човека који би дигао руку на онога који му је живот поклонио. Војници па и официри пуштени су. Војници су остали још неколико дана у Нингкиангу, а официри су одмах отишли. Када су успут сретали ког црвеног сељака, показивали су пропусницу и пролазили без препрека. Пред само подне, дођоше обавештајци са вестима да су две беле дивизије из Јунгнинга кренуле пут Нингкианга. Две хиљаде побеглих војника придружило им се, а ослобођени официри, који