Naša književnost

588 Књижевност

су тако свечано уверавали у своју захвалност, преузели су опет своје команде.

Са победничким песмама и бојним поклицима кренула је војска црвених усусрет непријатељу који је надирао. Са свих страна притицали су сељаци наоружани копљима и оштро углачаним ножевима и секирама. Пољске раднице, којима ноге нису биле осакаћене стезањем, доносиле су сва могућа оружја. Ткачи и ткаље марширали су напоредо, наоружани ножицама разбоја, лопатама, гвозденим полугама и заплењеним пушкама. Корачали су ћутке, напрегнути и срдити.

Зауставили су се код Седам мостова да сачекају беле. Запосели су сваки заштићени положај и разделили се у мале групице по обронцима. Главни стан је заузео свој положај. Врховном команданту Чу Деу стајало је на расположењу за разношење наређења више стотина сељака, чије су босе ноге биле тврде као копита животиња.

Сељаци су преносили муницију из складишта до свих одељења_ Други су били стављени под команду болничарског одељења, спремни да носе рањенике са бојног боља у пољска превијалишта и потом у војне болнице на Чингкангшану. -

Из близа и далека долазили су сељанке и деца црвеној војсци с којом су се овог дана њихови мужеви и очеви борили, и доносили храну и воду.

У гомилу су се умешали и сељаци и сељанке из бандитског предела Чингкангшана. Заборавили су да су били пошли за бандитским вођама Вангом и Јианом. Мислили су једино на то да црвени штите сиромахе.

Тада је дошло до битке код Седам мостова, у којој су црвени стајали према дванаест хиљада у борбама обучених белих војника, наоружаних топовима какве су црвени знали једино из најлуђих снова.

Први пут су сељаци доживели праву битку. Ни сањали нису да је таква ужасна грмљавина уопште могућа. У тутњави нису могли разбрати ни свој властити глас, ни пуцње својих пушака. Нису знали да гранате могу избацивати увис тоне земље и људе затрпавати. Многи су се од страха бацили на земљу или побегли. Али тада видеше како се црвени војници и даље боре са миром зајмодавца који одбраја своје новце, видеше сељачке војнике како без трага страха са копљима јуришају на беле, и босоноге сељаке курире како, брзо као леопарди, трче преко брежуљака, тако да је изгледало да их зрно не може стићи. Даље уназад видеше како се војници, и поред рана, и даље боре, видеше војнике како пуне барутом отворе својих дрвених топова и додају комаде гвожђа, парчад стакла и камење, пре но што барут упале. Дрвени топови дизали су земљу у ковитлац, пребацивали каткад, али грмели, да су срца непријатеља дрхтала.