Naša književnost

И ПР НИ 1 > пУ. О а

589

Балада о Седам мостова

| Када су сељаци све то видели, вратише се на бојно поље. Пар-

тизански вођ Це Мај, жена са великим ногама и кратком косом, · проби се са својим одредом до заштитнице непријатеља, потисну је од положаја црвених и уништи је. Нападоше комору, у којој су били сељаци као и сами што су, и повукоше се са пленом.

Сељаци су опевали доцније у својој балади о Седам мостова | једну жену која је радила код болничара. Наједном јој се учинило | да види како њен син, зрном погођен, пада на тле. Са побледелих усана чуле су се речи: „Мати, мати.“

Жена је чула само те речи и видела опружено тело без живота. Неустрашиво је полетела преко поља кроз кишу зрна, наднела се над рањеником и пренела га на сигурно место, пола га вукући, пола носећи. И тек тада виде- да то није њен син, већ Лин Биан, један од најхрабријих команданата црвене војске. Али се у тим ужасним тренуцима нешто у њој догодило. Њена љубав, која је дотле припадала само њеном сину, прерасла га је и пренела се и на све друге, на Лин Биана и црвене војнике. Сви они личили су на њеног сина, кога је у сваком од њих налазила, а њихови гласови имали су звук његовог гласа. Она је постала једно са црвеном војском, судбина црвених војника постала је њена судбина.

Спустила се ноћ а још је ту и тамо трајала борба. Бели су чезнули за одмором. Али црвена војска није била дошла код Седам мостова да остави непријатеља да се одмори. Целе ноћи, док су се поједина одељења предавала тешком сну, надирали су на положаје белих, јуришали вичући на њих и нагонили их на борбу прса у прса. Ускоро су бели у сваком жбуну видели утвару.

Са положаја црвених допирала је песма.

„Чујете ли“ питали су бели војници један другог.

„Шта певајуг“ ;

„Слушајте ... певају да су сиромашни сужњи глади, најнесрећнији на свету.“

„Ај-јо, а ко би то пориц'о2“

„Чујете ли» — Сада довикују!“

Са обронака су допирали покличи: „Браћо, бели војници; зашто пуцате на сиромашне сељаке и раднике» Браћо — дозвољавате да вас земљопоседници и милитаристи злоупотребљавају као крвожедне псе... Сва земља сељацима и војницима... Дајте осмочасовни радни дан!“ - 5 |

Неки међу белима простењаше: „Зар смо овамо добровољно дошли>“

„Боље пазити — пази!“ викну један бели официр својим људима. Е

_ „Зашто су заправо њихове заставе црвене»“ упита један бели , војник, када је официр прошао.

„Чуо сам, зато што је црвено боја живота и радости... Нас

називају белима, јер је бело боја смрти...“