Naša književnost

594 ; Е | Књижевност

чисту сламу и неколико ћебади.“ ,„Могли бисте спавати у нашим постељама“, говорили су многи. Црвени војници су то одбијали: „Научили смо да спавамо на земљи. Дајте нам неколико снопова сламе. Ноћи су сада топле, не требају нам ћебад...“

Тако војска пође на починак по кућама Јунгсина. А многи су спавали у дугим редовима у храмовима и по напуштеним кућама земљопоседника. Становништво пође задовољно на починак.

Али балада о Седам мостова не завршава се суђењем у Јунгсину. Она прича и даље у стилу балада.

Два дана након што је народ Јунгсина истакао црвене заставе над новооснованим синдикатима и сељачком лигом, обавештајци донеше вест, да су беле дивизије, потучене код Седам мостова, и одреди који су побегли из Јунгсина добили појачање од десет хиљада људи и да, под командом Јанг Џи Сена с из Киана на запад. 5

Црвени команданти су размишљали. Да ли да позову пук из окружног града Јунгнинга2 Или да доведу пук који је посео Нингкианг» Или би три пука у Јунгсину, са наоружаном црвеном гардом из града и огла, били довољни да одбију беле хорде» Најзад су у Јунгнинг и Нингкианг послани курири и црвеним пуковима заповеђено, да држе пушке и оштра копља у приправности и да пошаљу појачања у Јунгсин.

Три црвена пука, шест хиљада људи у свему, изађоше из града и поставише се на југо-истоку, у даљини од двадесет лиа. Три мала одељења, одреди и гарде из Јунгнинга и Нинкианга, приближили су се као појачање.

Чете партизана, сељаци, радници и кули, наоружани, џидама и бамбусовим моткама, секирама-и мотикама, долазиле су предвођене вођама које су саме бирале. Доносиле су по коју заплењену пушку, што је појачавало њихово осећање сигурности. И ненаоружани сељаци су долазили, тражили заклоњене положаје и слагали камење крај свог места за борбу. -

Црвени су без починка провели последњу ноћ међу хумкама. Провели су је будни и били су спремни за борбу, пре но што је сванула зора.

Бели су се приближавали кроз мрак. Намеравали су да у свануће нападну на Јунгсин. Као што су црвени обавештајци и сељаци очекивали, провлачили су се кроз дугу клисуру, коју су скривали ниско стење и наднето жбуње. Претходници су за водиче служили сељаци које су на путу похватали. Сељаци су им саветовали, да не иду на Јунгсин са равнице, преко отвореног терена, где лако могу да их виде, већ да искористе овај пут кроз долину са југа. Рекли су им да су црвени страховити дивљаци и да не знају за страх од смрти. Али сада спавају, опијени пиринчаним вином, код жена у Јунгсину, приређују гозбе и пљачкају град. Бели се, дакле, немају чега бојати.