Naša književnost

8 Књижевност

ћеници поштење газе, да ту озбиљан патријота занеми; а кад би пустио гласа, био би то горак излив стида и боли; тужан осмех · од кога би се гонитељима правде и слободе следило... Синовима. слободе изломисте гвоздена пера да не могу писати у корист домовине и драге слободе, а плаћеним слугама неправде и насиља дадосте златна да пишу химне султанима...“ (Алузија на Матију Бана). 1870 год. забрањено је излажење лигтовима „Србија“, „Радник“, „Млада Србија“.

Оснивање Народног позоришта окружила је легенда о „завештању“ кнеза Михаила као великог добротвора просвете и уметности; читава оснивачка акција која је материјално и морално потицала из народа приказана је као легендарни гест кнеза „мученика“. Владајуће партије, одане династији Обреновић, експлоатисале су ову легенду, њоме често правдале мере цензуре према репертоару позоришта. (Тако је Шилеров „Вилхелм Тел“ цензурисан са великим брисањем текста из бојазни да публика у њему не нађе алузије на убиство кнеза Михаила). Управе позоришта трудиле су се да у свакој прилици подвуку своју оданост према династији саставом репертоара, прилагођавањем репертоара укусу двора, изношењем у први план оне домаће драмске литературе која је садржавала глорификацију династије. „Млада Србија“ наводи 1871 год. као разлог доношења новог позоришног закона: „..и најпосле жеља владина да преко оданих и плаћених лица уклони са позорнице свако дело и сваку реч која јој се не би допадала“.

Најагилнији чланови „Одбора за оснивање сталног позоришта“ у Београду и првих управа тог позоришта дошли су из редова либералне странке, из редова оних интелектуалаца либерала који су ликвидацијом Уједињене омладине српске тражили патронат двора за своје културно-просветне акције. Из редова радикалне странке гледало се на позориште као на творевину монархије, основану ради глорификације њене власти. Уз то, у такво гледање улазио је и негаторски став према позоришту, заснован на поставкама Писарева да је позориште луксуз буржоазије. Жестока опозиција према државним субвенцијама новооснованом позоришту манифестовала се у скупштинској дебати првих година његова живота. Посланици радикалне странке са Јевремом Марковићем и Адамом Богосављевићем на челу бранили су амандман скупштинске мањине да се ускрати материјална помоћ позоришту, образлажући свој став у главном тиме да српски народ има прече потребе. Јеврем Марковић је том приликом ушао донекле и у критику репертоара, позори– шта, његове васпитне улоге у народу. У скупштинској дебати изјавио је 1875 год. и ово: „Кад би позориште српско било онаква типа, као што је било у старих Грка, кад су износили на позорницу живе карактере, било би можда неке користи за народ, кад би се у томе позоришту — на бини — стављали на углед, карактери из народа и историје, који су што учинили и жртво-