Naša književnost

Позоришта у Србији 9

вали се за народ, онда може бити, да би било неке користи за народ. Али позориште наше, као што је данас, у коме се претставља пуковник од 18 година, или где се каже, да један пропали гроф или барон не може да дигне сандук на леђа, што су му нежне руке, не одговара позиву нашега народа. Позориште наше није то, што би могло да користи, да је узчувано као што треба. Па кад није то, него је чисто једна луксузна установа, ја сам да народ српски ни ово не треба да плаћа.“ Адам Богосављевић је још: радикалнији у своме ставу опозиције према позоришту. Његов став је изражавао гледање радикалних посланика са села у ко ме се са великом оштрином испољио тадашњи антагонизам села и града. Он је рекао: „Ја позориште управо сматрам као једну установу богаташку и господску, у којој господа и богаташи не знајући шта ће и како ће од обести проводе своје залудно време и налазе себи забаве. Не признајем да је позориште школа морала, јер видим, да у великим варошима, где има позоришта, ту има највише непоштења. Ту највише седе господа и богаташи, који немају шта да раде. Зато сам, да се та помоћ позоришту не даје, него нека га помаже општина београдска, од кога се непосредно и користи, ако има неке користи.“ Браниоци субвенције истицали су да је позориште потребно српском народу из више разлога, најпре из националних, као отпор „умној поплави туђинских народа“, као васпитавање народа („у том се позоришту претстављају комади у којима се врло често угледају узорити карактери из наше народне историје“), као школа у којој се „негује жива народна реч, народна поезија, књижевност и уметност драмска“. Кампања радикалских посланика против субвенције позоришту трајала је и после две деценије живота београдског позоришта. Лист „Позориште“ доноси 1890 год. ову вест: „Београдски листови јављају, да се Ранко Тајсић, члан Финансијског одбора, одвојио код тачке 10 споразума, осуђују“ ћи незаконити поступак онога министра, који је закључио уговор са Англо-банком што је у исто време уговорено са њом да позајми Народном позоришту 1000 дуката, и тиме оштети државну касу. Тражио је сем тога Ранко, да се задржава помоћ која се даје Позоришту, док се оно не одужи држави, а ако је потребно, да се стави забрана и на његове приходе.“

Народно позориште у Београду је у првим годинама свога живота запало у велике кризе. На ове кризе утицала је и оријентација у репертоару која је била противна традицијама позоришног живота Србије и интересу публике. Један допис у часопису „Србадија“ од 1871 год. оштро критички илуструје такву репертоарску оријентацију: „На позорницу нашу почеше се на један пут увлачити и фантастичне, противприродне и против народне појаве и то не у шаљивим него у озбиљним делима. Ту нам „анђео помоћи“ или боље самртни ђаво меће на муке лекара са питањем да ли воли да му остане мртва мати или заруч-

~