Naša književnost

Последњи Дубровчанин“ 5 Е 99

добротом покојног Г. грофа Сорга, наводи његово мишљење да је песму спевао какав сувременик из доба које се опева.

Маркис Полми д'Аржансон, чија је велика збирка послужила као основа Арсеналској Књижници, био је крајем осамнаестог века француски посланик у Млецима. Као библиофил и скупљач свакојаких рукописа дошао је и до ове збирке стихова једнога млетачког поданика: ништа природније од тога, али Соркочевић, наравно, за то није знао. Сем тога, Качићева песмарица, толико популарна, била је, истина, растурена у више издања по народу, али су је учени људи мало ценили и још мање читали; додајмо томе тадашње опште непознавање развитка народне поезије; отуда је и Соркочевићева заблуда. :

Убрзо после издања „Фрагмената“, Антун Соркочевић је умро у својој шездесет шестој години, 14 фебруара 1841 у Паризу.

После смрти је оставио имање и кћер Марију; имање се расу, а кћер сконча у централној лудници у Шарантону.>)

Свестрани гурман живота, он није био неми посматрач људског друштва и проживео је свој део врло занимљиво. Претенциозан, охол, превртљив, ташт, помало авантурист али образован, талентован и суптилна духа, он је умео да уђе у многе људске односе и да буде један од друштвених чинилаца у Дубровнику и Француској.

Соркочевић није био од оних људи који ће као јаки карактери или добре душе служити за пример будућим поколењима; она епоха није стварала, нажалост, у његовом амбиенту много таквих људи, пошто они нису били потребни умирућем Дубровнику.

Соркочевић је проживео свој живот, оптерећен безбројним манама, које су чиниле да не буде добар грађанин своје отаџбине и да не врши до краја поверене му дужности.

Али кад имамо на уму све утицаје који су га таквим начинили, кад се сетимо непогодних прилика онога доба, увидећемо да је ипак у томе човеку било и врлина. И оцењујући га, не треба никако заборавити на битну црту његовог карактера: то је био човек

Меримеовог типа и можда више церебралан него што је потребно. .

Као Стендал, он је могао рећи: „Чиним све напоре да будем сух; желим да приморам на ћутање своје срце, које мисли да има много да каже.“ Ако би се пренебрегла ова чињеница, Антун Соркочевић би остао обасјан сувише рђавом светлошћу, а то не би било право.

Јер, кад се прегледају његова писма, која је тридесет и више година упућивао Нику Лупову Пуцићу и другим својим пријатељима и сродницима, — писма која одишу племенитим мислима и осећањима, — кад се сазна колико је волео своју кћер, кад се прочитају његове расправе у којима се, додуше мало доцкан, тако отмено

27). О Соркочевићевој кћери и њеном удесу в. „Писма Лукше Гучетића А. Т. Брлићу,“ Грађа за повијест књижевности хрватске књ. 16, с. 50 и даље.

ТЕ

а у ~

аи

ваја

Ру Ел У