Naša književnost

10 Е Књижевност

ница. Па још ово последње дело је и превод самог драматурга. Једва се после великог чамења указа пре неколико дана на позорници Тилов Јан Хус, борац чешки против црквене тираније — а позориште се одмах напуни гледаоцима.“

На прву велику кризу која је довела и до привременог затварања Народног позоришта у Београду утицао је и драконски поступак према глумцима, доношење увредљивог правилника (1871) по коме су се глумци могли за дисциплинске грешке учињене у раду кажњавати и затвором. „Млада Србадија“ пише о том фамозном правилнику који су скројили Малетић, Ј. Ђорђевић и М. Шапчанин, правилнику који је морао бити повучен, јер се на њега подигла читава буна глумаца, овс: „Претставимо себи да су глумцима предложена на потпис нова позоришна правила по којима се оставља управи да глумца и глумицу истерује, затвара и глоби по своме нахођењу и где се воља управљачева простире и на приватан живот глумчев тако далеко да му није слободно ни певати ни декламовати у својој кући без одобрења...“ По овим правилима је „право затварања управљачу намењено било“. „И красно позориште београдско стоји затворено има већ недељу дана!“ коментарисала је „Млада Србадија“ „буну“ глумаца 1871 год. „Осим две сестре Гргурове сви су остали тлумци и глумице изјавили да под овом управом позоришта не пристају на нова правила која су им на потпис поднели.“ Уз то су се појавила и фаворизовања појединих чланова трупе, интриге, унутрашњи сукоби који су деловали да поједини истаквути уметници напусте Београд. Позориштем је управљао одбор од седамнаест чланова. Управник Јован Ђорђевић тужио

се да не може одржати дисциплину, јер сваки одборник има љу-

бимце и љубимице у глумачком ансамблу. Избор позоришних чланова, њихове плате, репертоар, па и само дељење улога, било је у њиховој компетенцији. Нов закон о позоришту 1870 год: дао је нову организацију позоришта: на челу позоришта је интендант (управитељ), а подређени су му драматург за књижевност, редитељ за артистичку и благајник за новчано-економску струку. Одбор је растурен, а управа је поверена Јовану Ђорђевићу, који ипак није постављен за управника, већ за драматурга. 1871 (5 јануара) постављен је за управитеља Ђорђе Малетић, а на његово место 11 децембра исте године Милан Ћ. Симић. Криза позоришта избила је у врло оштром облику 1873 год., када је донета одлука да се позориште на неко време затвори, чланови распусте, а дотле да се доведе у ред унутрашња ситуација позоришта. Министар просвете је изјавио Ђорђевићу да „та позоришна ствар више бриге и главобоље задаје влади, него све друге укупно“.

По поновном отварању позоришта, 1874, измењена је организација његове управе. Дата је компетенција књижевном уметничком одбору да решава о свима важнијим питањима по-

ДАЉ Д робе дрвне наиве