Naša književnost

77 ПИ РЕМИ ву Крис Ра у ПН. 5 АУИЕ 140 Књижерност ња, — своју прву књигу, уствари по хронологији приказаних до-

гађаја другу, Пантагруела, објавио под именом А!соТуђаг Хачеег (анаграм његовог имена), што се евентуално може протумачити да ни сам Рабле, који'је иначе волео да се потписује као доктор медицине у време када то још није био, није у почетку држао до тог свог дела.

У време кад је Рабле објавио Пантагруела (1532—838), у широким слојевима читалаца, који су своју духовну храну куповали на вашарима и трговима, било је необично популарно једно мало дело, без имена аутора и издавача, штампано у Лиону, под насловом Славне и невероватне догодовштине огромног и страховитог џина Гаргантуе, на које се по свој прилици односе Раблеове речи у уводу да је „за два месеца било продано више него што ће Свето писмо бити купљено за девет година“. Рабле је очигледно, инспирисан популарношћу ове књиге, користио њене основне мотиве: главни јунак Раблеовог романа уствари је син популарног дива Гаргантуе, и сличан му је, бар по спољашњим одликама, као јаје јајету.

У другом делу свога романа, по хронолошком редоследу догађаја уствари првом, који и у наслову носи име легендарног мин-јунака Гаргантуе! (1584), Рабле се још више послужио популарно романсираном хроником непознатог писца. Велик број догађаја, сцена и ситуација он је дословно преузео, проширио их новим и дао их у својој, сасвим новој и оригиналној приповедачкој обради. Уствари, „басна“ овога романа, колико год није, у својим основним обрисима, плод Раблеове фантазије, није ни проналазак анонимног приповедача: она је, још пре појаве ових књига, живела у усменој традицији народа и, брушена у живој говорној речи, од уста до уста, искуством и фантазијом непознатих приповедача, добијала све пунију форму, све живљи акценат и тон, све прочишћенији израз.

У своме делу, међутим, Рабле је, — кад се ствар уметнички гледа и цени, — само пошао од легендарне хронике о џин-јунаку Гаргантуи, исто онако као што су се постојећим легендама послужили и други велики ствараоци, Шекспиру Хамлету и Тете у Фаусту, на пример. У баснословну потку причања, која је сва од невероватних догодовштина и гротескних елемената, он је уплео изванредно богатство својих реалних запажања и своје енциклопедиски широке ерудиције. Од безазлене фантазије постало је, тако, једно уметнички ново дело, не мање фантастично, испуњено реалним појединостима из нарави и прилика ондашњег друштва, са мноштвом података и разговетних алузија на идеолошке распре које су раздирале идејну

1 Постоји вероватност да је Рабле ипак свога Гаргантуу – издао пре Пантагруела, али да се то издање није очувало, као што је то случај и са многим другим издањима његове књиге. У том случају могло би се претпоставити да наведеним речима Рабле хвали своје сопствено дело.