Naša književnost

«Фврансоа Рабле : 141

идилу црквено-феудалног поретка. Хуманистички став писца, · 75 који у свима областима устаје против окамењених догми и тра- + диционалних установа, у име здравог разума и слободне савести,

прожео је цело дело једном сасвим новом идејном устремљено- +. шћу. Баснословна алегорија о џин-јунаку Гаргантуи синула је новим уметничким сјајем и новим смислом. Комика која је била 75 пучко-плебејска само по форми и изразу, постала је то и по. 3 својим садржајним вредностима и тенденцијама.

За кратко време Раблеово дело постигло је незапамћен успех. Али ово се није допало званичним мислиоцима цркве, преживелим средњовековним сколастичарима, који су се, у немилосрдној борби за очување својих друштвених и идеолошких позиција, обесни у својој моћи, служили свим средствима против својих идејних непријатеља. У својој књизи о Раблеу Анатол Франс то доба сумарно карактерише овако:: „Одавно већ у а Француској није било тежег времена. У Паризу и Руану спаљено у је мноштво јеретика. А неуки свет налазио је да се још не спаљује довољно. Ветар беса и свирепости дувао је одоздо, дизао се из пука који је одобравао мучења и с уживањем удисао мирис ломача... Врло је опасно било писати о стварима вере, а све је, тада, претстављало ствар вере, или се бар на њу односило... (У то 8 време) није довољно било да се буде богобојажљив, требало је 5 то бити на начин како је учила Сорбона.“ А она је, у рукама најреакционарнијих католичких кругова, још увек уживала јак ауторитет, и неумољиво га користила и у најситнијим стварима, и поред тога што су дворски кругови, у сукобу с папом, показивали известан дух толеранције према реформистичким идејама и што су са симпатијама посматрали рађање хуманистичког покрета у Француској.

Чим се Раблеово дело појавило, Сорбона је зазвонила на | узбуну. После низа оштрих усмених напада, дошла је званична га осуда књиге. Но та осуда није погодила само Баблеово дело, слич- = на судбина задесила је многе писце и многе књиге. Из једног | одговора Сорбоне Парламенту који је остао сачуван види се да , је истовремено била забрањена и књига стихова Маргарите Наварске, рођене сестре краља, Огледало грешне душе, за коју Анатол Франс с пуно права каже да је „строга, поучна, испосничка“. Узалуд ће се Рабле доцније, у предговору четвртој књизи вајкати: „Клевете неких људождера, човекомрзаца, који се никад у веку насмејали нису, тако су свирепе против мене биле, тако бесмислене, да су моје стрпљење надјачале. Био сам решен да не напишем више ни једне једине јоте. Понајмања увреда с њихове стране била је да кажу како су све такве књи- му ге труле од сваковрсне јереси; али, чик да покажу једну једину и на једном једином месту! Нема у свим тим књигама нигде да се

а ваја +

1 Анатол Франс: Рабле, издање Калман-Леви, Париз, стр. 98 и 99 (на француском).

з

АЕ ода . за МЕ с УВА еру она