Naša književnost

Франсоа Рабле 143

софисти, та замена речи, на коју је Рабле толико полагао, једва ако је нешто значила. Она ни у ком случају није могла изменити оштри идејно-политички и општедруштвени смисао Раблеове сатиричне алегорије, која је по многим особинама имала изразито антиклерикални, а понекад и антирелигиозни карактер.

Једанаест година после изласка друге књиге, Рабле је затражио од краља Франсоа |! овлашћење да може да објави трећу књигу и, по добијеном одобрењу, стварно ју је наредне године (1546) и објавио с ласкавом посветом краљици Наварској. Све заглушнији повик да је Рабле опасан шизматичар, да трује народ, да га одвраћа од религије, да га учи пороцима, натерала је скрушеног и бојажљивог Раблеа на још већу опрезност. Ма да је на завршетку своје претходне књиге о пустоловним доживљајима Пантагруела обећао да ће наставити са историјом његових подвига, Рабле је у трећој књизи скоро искључиво романсирао расправу о проблему односа мушкарца и жене, који је у то време, разматран и у дворским круговима, био у средишту опште интелектуалне пажње. У тој књизи се Рабле одрекао директне сатире на рачун теолога и памфлетске персифлаже сколастике, које су тако снажне у његовим првим двема књигама. Али је, у накнаду за то, бацио свој трезвени поглед на нарави, обичаје и прилике свога времена, с таквом снагом сатиричне евокације, да поједине сцене ове књиге, по свом комичном нерву, по снази разобличавања кроз смех, спадају у најлепше странице које је написао. Један тако истанчан дух за лепоту и моћ ироније, какав је био писац Острва пингвина и Мишљења Жана Коањара, Анатол Франс, нашао је испитујући цело Раблеово дело до танчина, да је ова књига, међу свима осталим, „чудесна, најбогатија, можда најлепша, и највећма набијена комичним сценама“.

Сорбона је и овога пута била осетљива за такву врсту лепоте, на свој начин: она је трећу књигу Пантагруела забранила, и тако је, са свога гледишта, прикључила првим двема.

За четврту књигу као да је Рабле, у све већој предострожности од цензуре и прогона, хтео унапред да се осигура. Још 1547 године, он је у Греноблу објавио неколико поглавља нове књиге, као да је хтео да испита како ће бити примљена. Судбина његових ранијих књига на то га је натерала. Пет година доцније, пошто је добио одобрење краља, он је штампао потпун текст четврте књиге (1552), у Паризу, и посветио је шатијонском кардиналу Одеу, тада необично угледном црквеном достојанственику. Раније објављена поглавља Рабле је поново прегледао, и нова редакција текста, са карактеристичном заменом страних учених израза сочним народним речима и извесним променама у поретку и ритму реченице, да би се постигао утисак говорне на-

рације, необично је драгоцена за проучавање Раблеовог књижевног метода.

а ље

реја ове

ша