Naša književnost

Доста изненада створи се она уза ме. Ходала је покрај мене, истим кораком, меко и без шума. Видех да је то тело неког човека, ужасно мршавог. Лице му је било бледо и четвртасто, чудно се смешио. Његова рука пружи преда мном једну дугу кошчату шаку као да ми показује нешто. : 1

— Не видим, рекох.

Нисам говорио неком непознатом. Хоћу да кажем да ми он није био непознат, у том часу. Ми смо се врло добро знали и сваковрсне су нас заједничке успомене везивале. Ја га дакле запитах: И А

— Шта ми показујетег Ја ништа не видим.

Он не одговара ништа, али продрма своју мршаву шаку, са испруженим кажипрстом, мало нестрпљиво.

—- Па одговорите! узвикнух.

Онда он окрете к мени своје чудно насмејано лице, бледо и измучено. Отворих уста и видех ужасни извијени језик, спрчкан, прн и растрган, који се увијао као печени пуж. И сетих се да су му доиста испекли језик усијаним твожђем. Видео сам како му језик трепери као језик гусана који се спрема да уједе. Тај крајњи напор да проговори био је патетичан и неподношљив. Испунио ме неком врстом гађења које није могла да савлада ни самилост ни срџба. Окретох се и хтедох се позвати на две друге људске прилике које су лагано пролазиле с моје леве стране, али ми изглед тих прилика пресече дах. Били су сама кост и кожа и нисам могао да схватим одакле им снага да издрже терет који су носили: једно огромно гвожђе у облику Т, храпаво и зар· Бало, које им је рањавало раме. Ступали су тихо, са несигурном и мртвачком спорошћу, и чуо сам им само дах као испрекидано јечање. Први, чија је лобања изгледала огромна изнад лица на коме се кожа прилепила уз кост, испружио је главу. На по тиљку је имао једно удубљење оивичено двема жилама у које би се могла ставити песница. Кратка и црна коса добила је неку прашњаву боју. Зној је местимице приљубљивао косу а на дру“ тим местима је била гола кожа, нека косопасица на којој се беху образовале красте од којих су неке крвариле. Његов друг је био мањи. Гвожђе је још јаче притискивало његово раме и свирепо га озлеђивало. Лице беше покривено са хиљаду ситних бора, као упола надувени дечји балон. Кожа је била пепељаве боје. Очи су толико избијале из главе да се могло очекивати да ће испасти као два кликера, а беоњача беше сва ишарана. Видех исто тако да је једно уво било упола одлепљено од лобање, раздвојено од ње једним крвавим олуком између две ивице, наборане и набубреле, Прођоше обојица као сенке, али су други ступали за њима. Ноге су ми изгледале тешке сто килограма и ништа ме не би могло натерати да крочим један корак. Видех једне упола наге груди, покривене дроњцима, ребра су се подизала и спуштала као мех, а под стомаком, који је изгледало