Naša književnost

Маи ма ира У Ма

156 у Књижевност

као да се сав згучио толико је био удубљен, напор је надимао трбух и под тканином се видело како се при сваком кораку котрљају неке сумњиве меке дебљине. Видех човека чије је тело било још угојено и бело док су му руке и ноге већ били као скелет и љубичасте боје. Очи му беху бледе и као слепе у оквиру мастиљаве боје, и ма да је мене хладноћа ледила до сржи, његова коса, његова кошуља беху мокри од зноја. Неки би други изгледао сасвим нормалан да му нос, слепоочнице, уши не беху покривени жилама, тврдим као жиле на лишћу. Мало запаљена ноздрва беше се повећала на чудан начин, као да је неки миш преко ноћи изгризао. Други опет, чије су кључне кости стварале две дубоке. рупе, тешко је гурао пред собом огроман трбух који му се као срозао међу бутине. Други један имао је под мишицама такве надувене гуке да би човек помислио да су се просуле под кожом као утроба. Сви су имали чудну кожу, неравну као покварено млеко, као восак умрљан земљом, покривену лишајима, промрзлинама, приштевима, као да се организам побунио, као да је хтео да протестује, да да гласа од себе тим црвеним крицима или белим јецајима.

Њихово добаг Не бих то умео рећи. Сва доба бесумње, али како то да знам; На први поглед бих рекао: „Стар, врло стар“, али бих одмах променио мишљење. Било их је свакако чак врло младих. Још ми је пред очима оно упечатљиво лице како избија из магле..Оне танке усне, нежне, болно отворене над, ситним, врло белим зубима, од којих је неколико недостојало. И свуд около она кожа цинкове боје, избраздана као кожа каквог старог сељака... Оне три дубоке боре по којима су падали нежни плави увојци... И оне утонуле, раширене очи, међу жућкастим и збрчканим капцима као фина танка хартија која је дуго била у употреби... Други имађаше још-сасвим бело и глатко чело, као у шеснаест година. Али је испод њега лице изгледало као да је претрпело неку необјашњиву катастрофу. Од очију се видела само грозничава зеница, утонула у капке црвене као рана. Уста, бескрвна, нестајала су међу две запаљене боре које су дубиле образе од носа до браде. Али је врат још био витак, гладак и гибак као у девојчице.

Магла се беше подигла. Запажао сам сад око себе поље, ако се то може назвати пољем: удубљење једно брежуљкасто, чија се једна страна губила у даљини у некој прљавој магли, док су се друге уздизале ка неким безобличним брежуљцима. И свуда та црна, блатњава и издробљена земља. Ни дрвета. Ни комадића зеленила на коме би се око одморило. Небо црно као земља. У једној низини која се морала назвати долином, разазнах неке грађевине геометриског облика, црне као небо и земља, и још жалосније, још тмурније јер су постављене у реду. Све по десет редова, а тридесетак у сваком реду. Могло би се сместити два туцета по хиљаду људи, помислих. У средини, нека