Naša književnost

; 5 7

Позоришни преглед

стално јачали тежњу напредних интелектуалаца ка демократском, идејно 6огатом, високоуметничком позоришту. с 6

У биографијама А. Н. Островског обично се истиче да је његов живој протекао без крупних догађаја. Писац једне монографије о Островском (Н, Ефрос) каже, штавише, да „нико неће успети да из живота великог руског драмског писца извуче тему за драму, ни за комедију“. Ефросово тврђење потиче из очигледне и грубе погрешке. из потцењивања значаја и смисла сукоба између Островског и оних који су за његова живота водили прву реч у руским позориштима. Није то био само сукоб око материјалног признања, игнорантске поделе улога у комадима Островског, ускраћивање најпотребнијих издатака за њихово постављање, итд. Корени тог сукоба лежали су много дубље и ту се крије, у суштини, „милион мука“ А. Н. Островског>

Он је створио читав нов репертоар драма и комедија које су с огромном реалистичком снагом одразиле друштвену стварност и дале праву „енциклопедију нарави“ једне епохе. На темељима тога репертоара ваљало је изградити нов позоришни живот, нова поколења глумаца-реалиста, нову позоришну етику. Све би то требало да послужи као путоказ за омасовљење позоришта, за његову демократизацију. Међутим, против Островског, његовог репертоара и његових тежњи испречила се „у начелу“ тврдокорна позоришна бирократија која је на све начине настојала да сузбије утицај тога репертоара и изражавала своје негодовање што позорница, захваљујући писцу „Олује“,- „заудара на сељачке кожухе“. Зар овај сукоб није дубоко драматичан, упркос Ефросовом тврђењу о „недраматичности“ читавог живота А. Н. Островског 2 5

Познато је да од четрдесет седам његових оригиналних комада око половине дандањи има непосредно право на интензиван сценски живот. Међутим, многи утицајни савременици Островског истрајно су оспоравали његовим делима то право, или су га признавали врло нерадо и с ограничењима која су аутору и те како загорчавала живот. Први велики комад Островског „Своји смо — нагодићемо се“, објављен пре сто година у часопису „Московљанин“, није измакао громовима позоришне цензуре, као и нека каснија његова дела. Цензори су се изјаснили против приказивања комедије „Своји смо —_ нагодићемо се“. Захтевало се да „порок пошто-пото буде кажњен" и да варалицу Подхаљузина снађе казна за махинације с лажним банкротством његова таста. Ма да су сви могући Подхаљузини одлично пролазили у животу, Островски је на захтев позоришне цензуре морао да уведе у последњи чин комедије нову личност — полицајца који „оличава правицу“ и расветљује Подхаљузинова' недела. Као што је Молијер прерадио и ублажио „Тартифа“ да би му омогућио излазак на сцену, тако је и Островски тешка срца прислао на царско-полициску персонификацију „правице“ у комедији „Своји смо

—- нагодићемо се“. „Осећање које сам имао прекрајајући „Своји смо — нагодићемо се“ према наметнутој ми мери може се упоредити само с оним које би ме прожело

р да су ми наредили да себи отсечем руку или ногу“, — жали

се Островски у једном писму. Овако унакажена, комедија је први пут приказана 1861, тј. једанаест година после њеног објављивања. У првобитној ре-

дакцији она је доживела премијеру тек 1881 године, и то само захваљујући

| 1