Naša književnost

164

једној срећној околности — заузимању књижевникова брата који је тада био министар државних добара.

Писац који је давао широка реалистичка уопштавања руске стварности и наказних друштвених односа свакако није могао рачунати на предусретљивост цензуре и позоришних директора. Према комадима Островског приликом њиховог спремања на царским позорницама, заузиман је махом став хладне немарности, као према некаквој пасторчади. Тако су и властита искуства, махом нелагодна и горка, све више упућивала Островског на разраду основа новог, народног позоришта кадрог да предузме друштвено-културне функције, чији је значај растао из дана у дан, напоредо с приливом нових маса трудбеника у највеће градове, — функције које царска позоришта нису могла, а нису ни хтела да врше.

Иако није имао одређене политичке идеологије, А. Н. Островски, велики уметник-реалист, увиђао је да се борба за право народно позориште и за потпуну приступачност уметности широким масама поставља као један од најважнијих друштвених и културних задатака. У првом реду, било је потребно сузбити или барем до највеће мере ограничити вршљање петроградских и московских бирократа и провинциских ћифта у позоришном животу, супротставити њиховој линији у питањима репертоара, публике, глумачких кадрова сасвим друкчију политику руковођену тежњом ка културно-уметничком уздизању градских маса. Свестан тога да „реч казана с позорнице делује знатно јаче него она која се прочита код куће, у књизи“, Островски је у своме предлогу за оснивање руског народног позоришта у Москви написао и следеће; „Радници притичу у Москву из удаљених села, и ту они природно потпадају под општекултурни утицај. У тој ствари, у првом реду и највише, делује позориште, за којим баш и чезне радни народ. Уметност је немоћна само према истрошеним душама, али је према њима немоћно и све остало. Свежу душу позориште хвата свемоћном руком“.

„Руски књижевници хоће да опробају своје снаге пред свежом публиком, чији нерви нису много попустљиви, која тражи јаку драматичност, велику комику, искрено осећање, живе и снажне карактере. Драмска поезија ближа је народу него све остале гране књижевности. _ Свако дело другог облика пише се за образоване људе, а драме и комедије — за народ; та блискост народу ни најмање не понижава драмску поезију, него, напротив, удвостручује њене снаге и не допушта јој да упадне у тривијалност или безначајност: векове надживљују само она дела која су била истински блиска народу у својој земљи. Таква дела временом постају драгоцена и за друге народе, а напослетку — за цео свет“.

У скици за аутобиографију Островски је писао: „Ја се гушим, и угушићу се без доброг позоришта...“ А у Русији тада заиста није било ниједног доброг, ниједног правог позоришта ма да су многа (а нарочито Мало позориште у Москви које је релативно често давало комаде Островског) располагала веома талентованим глумцима, ма да су баш у делима писца „Олује“ и „Шуме“ дошле до изражаја високе одлике уметника као што су били А. Ј. Мартинов, М. П. Садовски, О. О. Садовска, В. В. Самојлов, А. П. Ленски, с. В. Шумски, Г. Н. Фједотова, М. П. Јермолова, П. А. Стрјепетова, И. В. Самарин и толики други. Ни у најтежим годинама своје кризе руска позо-

) ф

ма ћир па ада уиаафиинњљаниоса

они