Naša književnost

Позоришни преглед 165

ришта нису била лишена даровитих уметника — појединаца, али су недостајали битни елементи доброг позоришта: уметничко руководство кадро да обезбеди озбиљан репертоар и озбиљан однос према његовом остварењу; поштовање начела ансамбла који се, у потпуној међусобној повезаности, разумевању и допуњавању свих чланова, залаже за целовитост претставе као уметничког дела реализованог и продубљеног позоришним средствима; тежња ка сарадњи с гледаоцем и на уздизању — ·како властитом, тако и гледаочевом. У доба кад је Островски писао своје предлоге и пројекте ниједно позориште у Русији ни издалека није одговарало тим захтевима и зато је он предложио да се у Москви створи ново, узорно сверуско позориште, и то демократско, свима приступачно: „Потребно је позориште с врло јевтиним седиштима и одличном трупом, буржоазија неће онамо одлазити“. По замисли Островског, народно позориште требало би у свему да се придржава начела реализма и да негује „тачан и карактеристичан језик“, не поводећи се при

томе за безначајним детаљима и избегавајући опасност сурвавања у натуралистичко копирање.

Од глумаца Островски је тражио исто што и од себе као писца: високу и истиниту уметност која не сме сматрати својим задатком цепидлачко преношење свега и свачега из живота, пошто је њен задатак да у животу види и да изнесе људе, стања и проблеме у њиховој потпуној унутарњој истинитости. Ситне појединости живота, уколико их уметност износи, нипошто

не претстављају њен циљ. Изношење таквих појединости може да има само помоћну, подређену улогу.

Педантно спроведеној тачности сваког спољашњег детаља Островски је супротстављао унутарњу истину као темељ добре претставе, доброг позоришта. Наглашавао је да „веродостојне реквизите“ ниуколико не обезбеђују висок уметнички ниво претставе. Стил натуралистичке „веродостојности“ Островски је с правом сматрао веома опасним за глуму и режију.

Ова схватања данас не захтевају нарочито доказивање пошто су добила коначну потврду у позоришној пракси. Али пре седам и осам деценија, кад је Островски истицао битна начела доброг позоришта, његова су гледишта значила нову реч у условима тадашње руске позоришне дезоријентавије, у условима давања премијера после три-четири пробе, накарадних појмова о репертоару, ансамблу, подели улога итд.

У својим предлозима и рефератима Островски је обрадио сва важна питања позоришта и указао, између осталог, на једну велику невољу руског позоришта те епохе: на уобичајеност погрешног и врло штетног схватања да претставу носи један, само један добар глумац. Према тој пракси, од осталих извођача тражило се само да „омогуће претставу“, да чине некакав неугледан оквир за првакову глуму. На глуму „славног уметника“ сводила се у суштини цела претстава. Од претставе се није захтевало да буде колективно стваралаштво, а Островски је тражио баш такво стваралаштво, у које је укључивао и непосредну сарадњу аутора нових дела с лозориштем за време проба. Одлучан противник истицања „славног глумца“ по сваку цену (а у првом реду по цену систематског одустајања од начела ансамбла и продубљивања дела које се приказује), Островски је тражио монолитан, добро одабран ствара-