Naša književnost

166 70 Књижевност |

лачки колектив са солидном позоришном културом и знањем, тј. колектив чије одлике потпуно јемче за уметничку дисциплину под јединственим редитељским руководством.

„Без дисциплине је немогућа сценска уметност; она престаје да буде уметност“, — каже Островски. .

Островски је тежио да огради глумце, и позориште у целини, од разорног утицаја надируће буржоазије која је и у области уметности све осетније наметала своје захтеве после. такозваног „ослобођења сељака“ 1861 го дине. 10 надирање буржоазије (обележено извесним потискивањем племства старог кова и богатих трговаца с њиховим укорењеним, грубим и деспотским склопом живота и односа) потстакло је у почетку код Островског | наде и заблуде које нису биле дуга века. Књижевник је убрзо сагледао прави лик буржоазије, лик новог експлоататора, чији су поступци били много углађенији, али у основи још свирепији него код Дикоја и осталих претставника „мрачног царства“ насликаног у „Олуји“ и другим делима Островског. Из. 4 тога је никао књижевников коначан, одлучно негативан суд о буржоазији, а напосе о њеним захтевима у подручју позоришне уметности. Своју замисао о стварању узорног народног позоришта Островски сасвим јасно супротставља све опаснијој навали буржоаског репертоара и све уочљивијем формирању типа глумца — забављача буржоаске публике која тражи „раскошно позориште с врло скупим седиштима, просечне глумце и репертоар састављен од превода“.

На почетку седамдесетих година ХЈХ века, у времену кад је удео буржоазије у политичком, економском и културном животу Русије брзо растао, Островски је према њој заузимао став врло близак ставу великих књижевника-револуционарних демократа Н. А. Њекрасова, тада већ покојног, и М. Ј. Салтикова-Шчедрина. У пројектима и предлозима Островског по позоришним питањима садржана је не мање оштра осуда буржоазије него у типовима Кнурова („Девојка без мираза“) и Васиљкова („Луде паре“).

Знајући да буржоазија не очекује од позоришта ништа сем лаке н неуметничке дистракције, Островски је истицао да је значај позоришне уметно-

· сти за огромну већину публике сасвим друкчији и да она „очекује од позоришта објашњење моралних и друштвених питања која поставља живот“.

Тој огромној већини, том „новом гледаоцу“ имало је да буде намењено народно позориште, непомирљиво према „тривијалности која забавља лош буржоаски укус“, позориште са репертоаром „у духу народа“.

Свој предлог за оснивање народног позоришта Островски је изнео У опширном „Реферату о узроцима опадања драмске уметности у Москви“, на коме је радио четири године — од 1881 до 1884. Приступајући изради тога реферата, веома отвореног и оштрог у жигосању свих зала бирократскоћифтинског управљања петроградским и московским позориштима, Островски је сматрао да је изабрао најпогоднији тренутак за изношење свога предлога, пошто су већ били избројани дани монополисаног положаја царских театара у два главна руска града. Додуше, укидање позоришног монопола нису припремили, нити су у тадашњим условима могли да припреме широки слојеви Москве и Петрограда, већ је то припремила растућа буржоазија, жељна разноврсних дистракција и упорна у своме гледању на позориште као на

аанони

ал