Naša književnost

%

Позоришни преглед 1 5 167

„разбибригу“. Ма да је то знао, Островски се надао да ће укидање монопола царских позоришта дати потстрека и за широку акцију на прикупљању новчаних средстава која би омогућила подизање народног позоришта. Та се нада није обистинила, пошто радни људи —- „нова публика“ нису имали новаца, а имућни нису били вољни да даду 750. 185 рубаља, колико је било потребно за остварење замисли Островског '" 7

„Сад је у мени све уништено, немам циља у животу, ни нада; живот душе је сатрвен, остаје ми само мукотрпно физичко постојање... Јесам ли икад могао помислити да ћу морати овако јадно завршити у Москви своју позоришну делатност коју сам. с. По успехом започео и с толиком славом обављао тридесет и више година“,

—_ писао је Островски своме брату у октобру 1884 године.

До сржи погођен неуспехом своје замисли, (бреста се напослетку решио да прими, од | јануара 1886 године, положај руководиоца репертоара московских царских позоришта, како би на том положају извршио преоријентацију“репертоарске политике-и допринео стварању добре глумачке школе. На припремању услова за те потхвате Мој је затекла болест, од које је умро 14 јуна 1886 године. >

Буржоаску публику и позоришне бирократе, којима су дела Островског, као и његова борба за ослобођење руског позоришта од ненародних утицаја, толико сметала, наследили су у оспоравању вредности тих дела сви могући декаденти и критичари-импресионисти. Спор између наслеђа. А. Н. Островског и декадентско-импресионистичког табора трајао је скоро двадесет година. 1 том давно окончаном спору противници Островског нису штедели ни њега, ни истину, ни књижевност. Јуриј Ајхенвалд је тврдио у својим пет пута издаваним „Силуетама руских књижевника“ да је Островски „понизио људске страсти и патње“, тако да су се оне „иситниле под његовим пером и зато се живот претворио у анегдоту“. Ајхенвалдов закључак гласи: „Уопште, он је дубоко некултуран, тај Островски, сав је споља, сав је елементаран у наивности својих метода, на плићини својих комедија- пословица, са у оЈОМ шаблонском поучношћу и запањујућим неразумевањем људске душе.“

Тако су оптуживали Островског они који нису схватили да су сличним оптужбама сами изрекли себи сурову и коначну пресуду. Наслеђе А. Н.

Островског однело је победу Коју тај велики писац за свог живота није 'могао да извојује.

Л. ЗАХАРОВ