Naša književnost

Белешке

твору је изучио и кошарачки занат, Но докопао се и болести, отворио му се процес на плућима и почео је бацати крв. Изашавши на слободу био је на лијечењу У Брестовцу на Загребачкој гори.

Како политички, тако и књижевно почео је радити врло рано, још У нижим разредима средње школе. У вишим разредима најактивнији је У литерарном ђачком удружењу „Вили“, гдје чита своје радове на редовитим састанцима удружења, У „Побратиму“ (1909—1910) _ излази први његов литерарни саставак „Први пуг на селу“, у којем описује свој пут у очево родно село У Хрватском Загорју. У напомени о аутору уредништво пише: „Ово је први покушај заиста још млађахнога „писца“. Али се види, да У њега има што се од писца тражи: будно, око и будна душа, осјећаја меканих и хумора, а треба да му похвалимо и очиту спретност У приповиједању.“ Други штампани рад У истом листу јест „Из пријатељева дневника“, у којем описује своје дјетињство и школовање. Прва два почетничка рада откривају будућег писна, а трећи његов објављени рад „Из свијета потлачених“ („Слободна ријеч“, 1910, Загреб) открива нам будућега социјалног писца, заговорника биједних, потлачених, израбљиваних и бијених од неправди капиталистичког друштва: „рат народа с властодршцима, сиротиње с господом оправдан је, како је оправдана и одбрана оптуженога. И до клегод народ не буде увидио, да су закони данашњега вијека зли, а по редак труо, бит ће му рођена домовина тамницом, гослода тамничаром, а властодржац крвником“.

Ово су мисли зрелога седамнаестогодишњег борбеног _ омладинца, у којега је већ формиран исправан поглед на свијет, који је надојен мржњом против поробљивача рад-

ног народа. Он је пун вјере у један

нови живот и свијет, који борбом има доћи, само непоштедном борбом. И борба за голи живот и затвори од младости били су као и М. Горком први и прави универзитети, у којима је научио мрзети непријатеља. Изашавши из затвора и болнице, морао се пробијати у живот

1722

властитим снагама, јединим оружјем —- пером, поштеним и ријетко карактерним пером младога хрватског књижевника, који је себи поставиа задатак, да се пробије кроз „тисућгодишњи мрак“ и „блато панонско црно и без дна“ (М. Крлежа), у којем се најгорим средствима, батинама, прогонима и затворима гуши“ ла свака слободна ријеч.

Цесарец започиње свој рад у новинама као коректор у „Малим новинама“, но брзо буде мобилизирањ и новински сто замјењује касарном, те 1915 г. одлази у окупирану Србију, у Крушевац, гдје ради за читаво вријеме рата у канцеларији и 1918 се враћа за вријеме преокрета у Загреб. „Као војник Илија Корен дошао је у окупирану Србију... да ту земљу, у којој је тада још гледао наш Пијемонт, проћути, с њоме се саживи и упркос одори коју је имао да носи, буде пријатељски свједок њезиних искушења и њезине голготе“, пише У аутобиографској новели „Праведникова двојака мјера“. Боравак у Крушевцу искористио је за књижевни рад, тамо пише новеле и пламене стихове против рата. Описао је многе догађаје, па тако вјешање српских сељака, који су сакривали · оружје („Голгота основице“), сељаке „који се нису могли помирити с ропством и тежили СУ за слободом“. Тамо се повезао са политичким сумишљеницима и с њи“ ма одржавао тајне састанке крај Ла зарице, гдје је био парох Ћедо („Праведникова двојака мјера“). Тамо су настале још приповијести „Ускрс и смрт цара Лазара“, „Комитска догодовштина“, „На посљедњим трачницама“ и др. У тој аутобиографској новели, у којој описује драматски расап и пропаст Аустроугарске, црножуте цареве краљеви“ не, има једно карактеристично мјесто, кад главно лице хапсе на повратку из Србије у Хрватску, па му кажу да га морају одвести на црвену лампу:

— Но слушајте, ако ми тиме мислите показати нешто ново, онда сте се јако преварили. Мени су јако добро познате ћелије црвене лампе; упознао сам их још онда, кад сам један од првих ударио трнокопом у о-