Naša književnost

20 Е Књижевност

теризацији типизирани на позорници, тако да су постали у извесном смислу обрасци за стварање ликова из народног живота. Они су носили боје, живописне карактеристике духа и менталитета средине. Тежило се да ликови из народног живота буду што реалнији, животнији, да публика позна у њима своје савременике. У томе се одликовала игра глумаца Паје Маринковића. и Лазе Телечког, а њихова игра дала је основне елементе за развитак глуме изврених тумача ликова из наше средине Пере Добриновића, Илије Станојевића, Динуловића, Гинића итд.

Глума која је обрађивала ликове и карактере домаће драмске литературе у даљем свом развитку све дубље је захватала у народни живот. Она је била инспирисана и реалистичком литературом која се развијала из покрета Светозара Марковића, делима Милована Глишића, Стевана Сремца, Бранислава Нушића, усмевим приповедањима и њиховим хумором у којем је увек било врло живих, сочних народних боја. 5

Рад на глуми био је дуго времена препуштен самој даровитости глумаца, био је стихијски. Радило се брзо, на надохват спремљеном тексту, са редитељем који је углавном имао улогу да' распоређује приказиваче на позорници и да повезује сцене. Шапчанин је 1888 објавио да је за седам година одиграно у Народном позоришту „20 оригинала и 111 превода, свега 131 нови= тет“, дакле годишње 19. Под оваквим стихијским радом није се могла посветити брига композицији, целини, међусобним односима у игри. Тек под редитељским радом Тоше Ј овановића почело се изгледа мислити на скупну игру. Такав стихијски рад омогућавао је да се формира шаблон у игри нарочито мање обдарених глумаца, да се увлачи и шири неодговорна импровизација, игра за ефекат, такозвани глумачки „штос“, дивљање у прекрајању и извртању текста, самовољно додавање и вулгаризовање текста, потенцирано декламовање и тривијална карикатура. Хајим Давичо је водио борбу у позоришној критици против испољавања приватне индивидуалности у интерпретацији улоге. Драгомир Јанковић је такође подвукао ту слабост: јер ма у којој улози гледали их, за нас је јасно, да имате посла с вешта“ цима, који као очи у глави чувају своју индивидуалност и суве“ рено презиру и најмањи покушај, да се колико толико уживе у улогу.“ | Е

Управа позоришта је 1889 год. издала окружницу У којој је поставила ове захтеве:

„Сваки глумац и глумица треба да избегава при претстави

"своје улоге све што је сувишно, бесмислено и неприродно. Пре-_

поручује се свима г. г. члановима и мушким и женским, да се при костимовању уздржавају од сваке претераности, да у масковању избегавају карикатуре и да не праве гримасе, које не изискује дух самога комада а које паралишу озбиљност сцене “=

обично заталасају нашу публику баш у тренутку, кад је потреб-

пати