Naša književnost

Балзак и Сент-Бев 49

ни, Шагринска кожа и др. ставио у исти ред Балзака са Александром Димом-Оцем, Фредериком Сулиеом и многим другим, не осећајући ако ни по чем другом а оно по ткиву дела, да их читав јаз дели, оно што данас сваки просечни читалац разуме, и чак му је претпоставио извесног де Бернара, писца који се није ни надживео, чак ни колико Дима-Отац, па макар и поред литературе, иако је француска историја књижевности као што се зна осетљива и за најмање даровито написану страницу (пример, фамозни д'Арверов сонет) и зна да сачува од заборава и оне ретке и изузетне књиге које су за собом пуким случајем посејали извесни појединци којима писање и није био посао,

Другом приликом, поводом ефемерног успеха некада популарног романа Ежена Сиа, Париске мистери је, тог лажног ремек-дела сентименталног социјализма, с којим се уосталом разрачунао Марксу Светој породици, и које није ни ушло у литературу, Сент-Бев је писао: „Оно што је најбоље у његовој појави (у појави Ежена Сиа) то је што он рашчишћава терен и упрошћује. Балзак и Фредерик Сулие бачени су у запеБак. Балзак упропашћен, и више но упропашћен, отпутовао је У Петерсбург, изјављујући у новинама да тамо одлази ради свог здравља и да неће ништа писати о Русији.“ Данас нас то не само чуди већ запањује: ставити изнад Балзака Ежена Сиа, а Балзака изједначавати са заборављеним данас Фредериком Сулиеом! И то говори критичар који важи за највећег у свом времену и за једну од најтананијих интелигенција ХЛХ века! а

Истина, рећи ће ми неки, постоји и Сент-Бевов некролог Балзаку, у коме је велики критичар признао величину генијалног романсијера. О некролозима не мислим најбоље, а нарочито не о овом. Уосталом, тигар је био мртав, а о мртвима само добро. Али, ако послушамо савет Золин, и читамо између редака, видећемо да је то признање само на језику, и да уствари Сент-Бев товори о Балзаку таман као о некаквом Пол Буожеу прве половине Х1Х века, јер шта значе ако не то следеће речи: „Ко је нарочито слађе такао у срце војвоткиње и виконтесе с краја Бе-= стаурације, те жене од тридесет година, и које су, већ пристигле, чекале свог сликара с нејасним немиром у души, толико да, кад

су се он и оне среле, то је био као неки електрични тренутак захвалности.“ Задржао сам се дуже на случају Сент-Бева и његовог неразумевања Балзаковог дела, да бих указао на какве је све тешкоће и препреке са стране критике наилазио генијални писац Људске комедије у свом подухвату да од романа дотле ипак занемареног и готово нижег књижевног „жанра“ учини високи уметнички и књижевни род, раван епу, лирици и драми, и који ће литератури Х1Х века, а, можда, и литератури нашег столећа, дати најдубљи печат.

А. Књижевност

~