Naša književnost

90 Књижевност |

У пролеће идуће (1816) године Соркочевић је разговарао у Млецима са ћесаром и министрима, али су те аудијенције имале обележје обичних подворења, као што је то често бивало код Дубровчана онога доба. Једнако у вези са дворским круговима, он у јулу 1816 јавља у Дубровник да ћесар намерава походити Далмацију, само га сад спречава куга.29)

Две године доцније, Соркочевић опет пише о истој ствари; он никако не губи наду. „Кажу да ће ћесар посетити Дубровник; и ја у то верујем. Искористите прилику и реците му истину. Пишите, говорите, радите. ћесар и министри радо ће вас саслушати, нарочито ако им се говори с једном племенитом чврстином, разложно и без личних погледа. Треба рећи голу истину, јасно и снажно.“ 21)

Како се почело говорити да ће аустријска влада у Дубровнику повратити фидеикомисе, те тако забранити властели да продаје своја имања, Соркочевић пожури да их пре тога закона претвори у новац. Његову најбољу кућу у граду, ону у којој данас станује бискуп, купише Јевреји за тридесет и две хиљаде франака, а тако исто одоше и сви остали дворци, виле и пољска имања. Библиотеку, једну од најбољих приватних збирки књига у Дубровнику, није могао да прода; оставивши све што му је било од важности, он ређе књиге пренесе у Париз. Мислио је да се повуче у миран живот и да се бави студијама. Намеравао је, сем тога, и да се ожени. „Ви сте у праву, пише пријатељу из Млетака, мени је врло потребно да свијем гнездо; ја сам га нашао“.

Имао је четрдесет пету годину, кад се оженио 1820 Катарином удовом млетачког властелина Паола Лабије. Из холандске породице Шнајдер, ова жена беше млада, лепа и имућна кад јој прва муж умре. Род чије је име носила, био је један од старих аристократских млетачких домова.

Богата, она му донесе и имања, од којих је била значајна нарочито једна вила и врт у самим Млецима. Додуше, ово имање није припадало непосредно грофици Катарини; она је имала малог сина од првога мужа, али је његов очух постајао тутор, те је могао бар донекле располагати имањем свога пасторка.

Прекинувши у то доба све везе са Дубровником („ја сам од данас мртав за Дубровник“, вели у једном писму), он улази у живот

консервативне француске аристократије. Аустријске власти као да.

су га доцније сматрале за емигранта који је незаконито изашао из земље, ма да је 1819 добио уредан пасош за Француску.

Рестаурација у Француској признала му је племство, на које он, као Дубровчанин, толико полаже. Авантуристичка жица, која је у њему увек помало радила, и сада се појављује: он поред своје грофовске титуле узима и титулу шпанскога дуке позивајући се на некога свога претка коме су Шпанци приликом једног посланства тобож дали војводство. |

22) Писмо од 6. Ш. 1816 и 4. УП. 1816. 21) Писмо „АЏа пига зша Вгепба“, 8. Ш. 1818.

| |