Naša književnost

Последњи Дубровчанин . 91

Његов стан у Еше Мепуе дез Ре Спатрз има све удобности. Намештај у салону — израда чувених Терно, — превучен је црвеном чохом, а дуж зидова се ређају красни ормани са књигама у мо: дерном повезу од црвене и мрке коже и пергамента, док о зидовима виси дванаест породичних портреа; његови пенати, како Соркочевић назива своје књиге и слике.

(С пасторком је задовољан, а ванбрачна кћи Марија питомица је у једном аристократском самостану. Једино његово дете, ова девојчица избеже судбини ванбрачне деце; њен је отац поступао с њом као са својом законитом ћерком и деветогодишња Фисћеззе де Чогто није имала ни појма о девојачком презимену своје мајке. У мистичној полутами женскога парискога манастира, у атмосфери црквених песама, хорова, енглеске конверзације и наивне калуђеричке строгости, девојчица је добијала оно католичко, аристократско и консервативно васпитање, које још и данас карактерише један део француског племства; у таквом Пикпису она је заслуживала, као одлична ученица, своје почасне крстове, на које јој је отац био толико поносан!

У врло повољном финансијском положају, Соркочевић се са дубровачким атавизмом баца у сигурне новчане операције. Богат, са именом и везама, сујетан, паметан, духовит, Антун Соркочевић покушава да буде на свој начин срећан. „Има већ месец дана, како сам у околини Монморансија. (Тамо) смо попили последњу флашу ваше малвасије с Адамом Чарториским, мужем Ане Сапјехе, и младим Сапјехом, савршеним као сестра му и мајка, који је дошао да озбиљно учи у Паризу... Наш Марко им је говорио словинске стихове, а они су нам казивали пољске, те смо тако провели. један диван дан. Драги пријатељу, велим вам отворено да сам срећан. Имам све што ми треба: домаћу срећу“... — пише Соркочевић почетком јесени 1821 своме другу Нику Луцову Пуцићу. =)

Таквим животом Соркочевић ће проживети читавих двадесет година; прво са женом, а кад му ова умре, са, ћерком и с неколико приснијих пријатеља.

Иако затворен у се, Антун Соркочевић није био повучен човек и међу своје познанике убрајао је врло познате људе свога доба; често и најбоље и најпаметније. Његове везе са Дубровчанима, са пољском емиграцијом у Француској, са напредном властелом из Хрватске и Далмације, француским писцима и другим јавним радницима, врло су разгранате и многоструке.

Нико Пуцић, дед песника Меда, с којим се више од тридесет тодина дописивао, био је један од најпоштенијих људи свога доба; Марко Бруеровић, иако Француз, познат је у нашој књижевности као песник дубровачки; Павле Гучетић, његова десна рука и рођак одликовао се такође међу људима свога времена, а тако исто и други нећак Антунов, Лукша Гучетић, аустриски дипломат, доцнији тутор Соркочевићевој кћери и наследник њен.

22) Писмо из Париза 24. 1Х. 1821.

Ма и НЕ ата

За